Poremećaji ličnosti predstavljaju grupu poremećaja za koje su karakteristični duboki i trajni obrasci ponašanja koji se manifestuju kao rigidna reagovanja na širok spektar životnih situacija. Kod osoba sa poremećajem ličnosti uočavaju se značajne devijacije u sferi mišljenja, emocionalnog reagovanja i ponašanja od onoga što se opaža kao normalno u datoj sredini. Poremećaj se javlja u detinjstvu i razvija se kroz odrastanje osobe. Dijagnoza poremećaja ličnosti ne postavlja se pre 18. godine života.
Postoje 4 osnovne kliničke karakteristike koje su zajedničke svim poremećajima ličnosti:
- nefleksibilan i maladaptivan odgovor na stres – ponavljajući (auto)destruktivni obrasci ponašanja
- teškoće u radu i ljubavi
- problemi u interpersonalnom kontekstu – zbog nedostatka empatije i nemogućnosti da sebe vide onako kako ih druge osobe vide
- sposobnost da se uvuku “pod kožu”
Osobe sa paranoidnim poremećajem ličnosti trajno su sumnjičave i nepoverljive prema spoljašnjem svetu. U socijalnim odnosima skloni su da stalno tumače ponašanje drugih ljudi kao atak na sopstvenu ličnost (pretnju ili omalovažavanje). Zato često neutralne komentare ljudi doživljavaju kao zajedljive, neprijateljske. Ukoliko procene da su od nekoga u životu bili odbačeni i povređeni jako teško to zaboravljaju. Izuzetno su osetljivi na negativne reakcije drugih ljudi prema njima i često se mogu ponašati besno, agresivno kao reakciju na tuđe negativno ophođenje. Zbog svog bazičnog nepoverenja u ljude skloni su da tesitraju njihovu odanost (prijatelja, bračnih partnera, i sl.). Uvek instistiraju na svojim pravilima, koja su rigidna i ponekad u neskladu sa situacijom, i koja ako su prekršena izazivaju gnev. U odnosima sa drugim ljudima skloni su da njima pripisuju sopstvene neprihvatljive misli i impulse – stoga je glavni mehanizam odbrane projekcija. Kao ličnosti su hladni i proračunati, nedostaje im emocionalna toplina.
Osobe s ovim poremećajem imaju izraženu potrebu da kontrolišu druge ljude što govori u suštinski niskom samopoštovanju obolelog i predstavlja srž paranoje. Ovi ljudi duboko u sebi osećaju se slabi, inferiorni i neuspešni. Baš zato grandioznost i “posebnost” predstavljaju kompenzatorni mehanizam osećaja inferiornosti (manje vrednosti).
Stalno su na oprezu, prate okolinu i sve što u njoj može biti neuobičajeno. Ovo zahteva veliko investiranje osobe zbog čega su pod velikom tenzijom, te jako često reaguju ljutnjom i besom. Čak i kada ulaze u emocionalni odnos sa drugom osobom, oni već od samog starta veruju da ta osoba može uprskati sve ili je na neki način odati te da će se njegova/njena sumnjičavost pokazati opravdanom.
Ljudi sa paranoidnim poremećajem ličnosti ne obraćaju se lekaru za pomoć ili se to jako retko dešava i to obično kada su naterani od nekog drugog lica (bračnog partnera, poslodavca i slično).