Osnovu svih konstruktivističkih psihoterapija predstavlja konstruktivistička teorija koja je bazirana na činjenici da objekti saznanja ne postoje nezavisno od uma i delatnosti čoveka. Apsolutna realnost ne postoji, postoje samo pojedinačne (subjektivne) realnosti pojedinaca. Prema tome, čovek je naučnik koji svojim konstrukcijama konstituiše realnost. Zato srž teorije čini model čoveka naučnika koji živeći u svetu neprestalno stvara hipoteze koje proverava kako bi odbacio one koje su netačne a zadržao one koje se potvrđuju. Na taj način čovek čini svet i događaje u njemu kontrolabilnijim.
Najvažniji i najstariji konstruktivistički terapijski pristup je psihologija ličnih konstrukata koju je pedesetih godina 20. veka formulisao američki psiholog Džordž Keli. Najvažniji termin ove teorije jeste konstrukt. Svaki konstrukt je izgrađen od dva pola koji su suprotnog značenja (lep-ružan). Zato konstrukt predstavlja svest na osnovu koje se događaji razvrstavaju po sličnostima i razlikama. Svi kontrukti su organizovani u hijerarhijski sistem, u kome ima mnogo podređenih, a što se ide više ka vrhu hijererhije, sve manje nadređenih kostrukta. Oni koji se nalaze u samom vrhu hijerarhije nazivaju se sržnim konstruktima i oni tvore naš identitet. Ovi konstrukti se najteže menjaju i obično je za njihovu promenu potrebna psihoterapija. Takođe, važno je naglasiti da nisu svi konstrukti podjednako osvešćeni. Jedan deo konstrukata razvijen je u najranijem detinjstvu pre nego što je dete počelo da govori i ti konstrukti se nazivaju preverbalni. Sistem konstrukata stalno se menja, ove promene su uvek drugačije, neke su brže i lakše, dok neke izazivaju više uzmenirenosti.
Naravno, kao i ovek u životu, dešava se i da čovekova moć predviđanja zataji, i postoji nekoliko načina na koje pojedinac u tim situacijama reaguje. Prva mogućnost jeste da aktivnije koristi postojeće prediktivne konstrukte. Ukoliko to ne upali, odbacuje stare i formira nove hipoteze (rekonstruiše). Treća opcija, ako se prve dve pokažu kao neuspešne jeste “pad u patološko”. Njega karakteriše upotreba hostilnog konstruisanja što znači da se izgrađeni sistem konstrukata po svaku cenu konzervira bez obzira na njegovu valjanost. Na taj način simptom bolesti postaje način na koji osoba pokušava da unese smisao u svoj sistem. Na taj način neka neadekvatna ponašanja obolele osobe nisu posledica iracionalnosti, nego upravo pokušaji racionalne borbe koji su se pokazali kao neefikasni i neadaptivni. Ali još veći problem nastaje kada te osobe počnu da te strukture iznova i iznova koriste. Stoga, sam tretman jeste baziran na ispitivanju puteva koji su klijenta doveli u ćorsokak u kome se nalazi. Kao cilj tretmana jeste razvijanje starih i poboljšavanje novih konstrukcija koju Keli naziva optimizacija sistema konstrukata, a ona podrezumeva povećavanje prediktivnih svojstava klijentovih konstrukta tako da se mogu što lakše i jasnije koristiti. Cilj je takođe omogućavanje menjanja onih delova sistema konstrukata koji ne vrše svoju funkciju. Ukoliko je promena sveobuhvatna i zahvata i sržne strukture onda se ona naziva rekonstrukcijom. Ovome u prilog govori Keljiev (1955) citat: Niko ne mora da se nađe u ćorsokaku svojih alternativa niti da bude žrtva svoje biografije.