Hiperaktivni poremećaj predstavlja poremećaj za koji su karakteristični nedostatak pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost. Ovaj poremećaj ima dugoročan uticaj na razne sfere detetovog života (odnos sa roditeljima, školovanje, odnos sa vršnjacima). Osnovni simptomi traju godinama, ali se kod 50% dece izgube u odraslom dobu. Dijagnoza poremećaja se uspostavlja obično kada dete krene u školu, jer se tada pojavljuju strukturisane aktivnosti koje je detetu teško da ispoštuje.
Po međunarodnoj klasifikaciji bolsti (MKB-10) koji je kod nas u upotrebi ovaj poremećaj se naziva Hiperkinetički poremećaj i nalazi se pod brojem F90.
Ovaj poremećaj naziva se i deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj.
Kako se ponaša dete sa deficitom pažnje/hiperaktivnim poremećajem?
Postoje tri glavne skupine simptoma koje mogu ukazivati na postojanje ovog problema:
Slaba pažnja
- nije u stanju da se usredsredi na detalje ili pravi nesmotrene greške (npr pri radu domaćih zadataka, kontrolnih i drugih školskih ali i vanškolskih aktivnosti)
- nije u stanju da održi pažnju na zadacima ili dok se igra
- često izgleda kao da ne sluša ono što mu se govori
- često nije u stanju da prati instrukcije i završi školski zadatak ili neku drugu obavezu
- često je neuspešan u organizacij aktivnosti i zadataka
- često izbegava ili ne voli zadatke koji zahtevaju produžen mentalni napor
- često gubi stvari neophodne za obavljanje zadataka ili aktivnosti (olovke, knjige, igračke i slično)
- događaji u okolini (spoljašnji stimulusi) mu odvlače pažnju
- često je zaboravan
Hiperaktivnost
- često ispoljava nemir rukama ili nogama (cupka, lupka) ili se vrti na stolici
- često napušta mesto u situacijama u kojim se od njega očekuje da sedi (učionica)
- često trči ili se penje u situacijama gde je to neprimereno
- često je preterano bučan u igri i ima problema da bude tih u slobodnim aktivnostima
- stalno ispoljava preteranu motornu aktivnost koja nije u skladu sa zahtevima socijalnog okruženja
Impulsivnost
- često odgovara pre nego što mu je postavljeno pitanje
- često nije u stanju da sačeka svoj red (stoji u redu, ili u igrama)
- često prekida ili ometa druge (u igri, razgovoru)
- često preterano priča bez reakcije na socijalne zabrane
Hiperaktivnost i impulsivnost javljaju se zbog teškoća u kočenju reakcija. Zato deca sa ovim poremećajem imaju problem da odaberu najadekvatnije ponašanje u određenoj situaciji. Oni odmah reaguju i ni trenutak se ne zamisle. Iako im je često kasnije krivo zbog toga.
Jako važna stvar za samousmeravanje i samokontrolu je unutrašnji govor koji hiperaktivna deca imaju nedovoljno razvijen. Stoga su im stalno potrebna uputstva iz spoljašnje okoline kako da se ponašaju.
Simptomi impulsivosti mogu dovesti do problema u porodici, sa vršnjacima i najizraženiji su u adolescentnom periodu.
Ovde je neophodno ne izostaviti i emocionalnu nestabilnost. Naime, ova deca imaju izrazito nisku toleranciju na frustraciju i česte ispade besa. Zbog neadekvatnih odnosa sa vršnjacima može doći i do socijalnog povlačenja. Izuzetno su osetljivi na kritiku, i skloni su da okrivljuju druge za sopstvene probleme.
Poremećaj se pojavljuje u 3 oblika:
1. Deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj – kombinovani tip
Pojavljuju se i simptomi hiperaktivnosti/impulsivnosti i nedostatka pažnje.
2. Deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj – predominantno nepažljivi tip
Dominantni su simptomi nedostatka pažnje. Ova deca često nisu nemirna, mogu biti i vrlo tiha i povučena. Stoga dugo ostaju neupadljiva za roditelje, ali i nastavnike i učitelje koji misle da se radi o lenjosti a ne poremećaju.
3. Deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj – predominantno hiperaktivno-impulsivni tip
Dominantni su simptomi hiperaktivnosti i impulsivnosti.
Kako preopoznati hiperaktivno dete u školi?
- remeti red i rad
- onemogćava izvršavanje plana i programa
- izaziva sukobe u odeljenju
- ne sedi na svom mestu, šeta se razredom
- igra se stvarima na svom stolu
- ometa drugu decu dok rade
- priča ili peva za vreme nastave
- ne završava zadatke kad i druga deca
- počinje da radi pre nego što su mu data uputstva
- radi prebrzo i brzopleto, zbog čega pravi greške
- odgovara na pitanja prebrzo i bez razmišljanja
- prelazi s jedne aktivnosti na drugu
- retko završava započete zadatke
- ne prati dok nastavnik objašnjava
- ne stiže da prepiše sa table
- nema dobar uspeh u diktatima
- ne može da se igra u tišini
- za vreme odmora ga druga deca ignorišu jer često trči hodnikom ili se tuče
Ako je vašem detetu uspostavljena dijagnoza, ili pak sumnjate na nju i želite da pomognete svom detetu, evo nekih praktičnih saveta:
- Važno je da imate strpljenje i znate da se dete neće promeniti “preko noći”. Potrebno je vreme.
- Vežbajte nova poželjna ponašanja.
- Strukturišite detetov dan – omogućite mu da stekne rutinu vezano za neke aktivnosti (npr. vreme za rad i odmor, jelo…). Mesto za učenje treba da je prilagođeno njegovim potrebama, i ako ne može da uči u kontinuitetu, mogu se praviti pauze ali unapred utvrdjene.
- Razvijajte samopoštovanje kod deteta jer ono sumnja u svoje sposobnosti. Pohvalite ga za sve što uradi dobro (pohvala uvek treba da sledi neposredno nakon konkretnog ponašanja, pohvalite ga ispred drugih i nagrađujte dete za trud a ne za posledicu truda).
- Nagradite i hvalite dete kad god nešto dobro uradi.
- Podstičite dete da govori šta radi i šta želi da radi (jer nemaju dobro razvijen unutrašnji govor).
- Budite svesni vlastitog ponašanja jer dete uči po modelu.
- Budite jasni, direktni i konkretni u postavljnju zahteva i davanju uputstva – npr. rečenica “budi dobar” je previše zbunjujuća za dete, umesto toga “Ivane, molim te pokupi svoju odeću sa poda i poslaži je u ormar”, takođe dok mu se obraćate držite kontakt očima i možete mu nežno držati ruke na ramenima ako odbija da uspostavi kontakt dok mu se obraćate, važno je da budete smireni i odlučni, vika i dreka neće pomoći!
- Dozvolite mu da učestvuje u kućnim poslovima (odaberite one aktivnosti koje mu dobro idu).
- Važno je da imate realna očekivanja – odredite nekoliko neadekvatnih ponašanja koja želite da menjate i budite u tome uporni.
- Pomozite mu u stvaranju prijateljstva (omogućite detetu da dovede prijatelje u vašu kuću i pomozite mu da organizuje aktivnosti, uključite ga u slobodne aktivnosti po njegovom izboru – ali da su to aktivnosti u malim grupama uz nadzor odrasle osobe i sa što manje takmičenja).
- Pomozite detetu oko usvajanja socijalnih veština.
- Pružajte detetu jasnu neposrednu povratnu informaciju i jasne posledice.
- Primenite veće i snažnije posledice – fizička pažnja, privilegije, posebni slatkiši, bodovi
- Prvo primenjujte podsticaj (nagrade) a tak onda kazne – kazna nije baš delotvorna kod dece sa hiperaktivnim poremećajem, i obično dovodi do loših osećanja i neprijateljstva kod deteta.
- Doslednost je jako važna! – svaki put reagujte na određeno ponašanje, ne odustajati kad se započne sa promenom ponašanja, reagovati uvek na isti način, važno je da oba roditelja imaju isti (zajednički stav)
- Zabranjeno je fizičko kažnjavanje! Isto kao i dugotrajne kazne i ponižavanje deteta.
- Imajte na umu prirodu poremećaja. Iako je često jako teško, i vi sami postajete besni i razočarani, važno je smiriti se i posmatrati situaciju objektivno. Pokušajte razviti smisao za humor. I važno je da ne mislite za sebe da ste loš roditelj jer vaše dete ima poremećaj.
- Vežbajte opraštanje. Svako veče oprostite vašem detetu “prestupe” koje je napravilo u toku dana. Oprostite drugima koji su se neadekvatno poneli prema detetu jer ne razumeju prirodu poremećaja. I naposletku, oprostite sebi, jer deca sa hiperaktivnim poremećajem često umeju da probude najgore u ljudima, ali i vi ste kompleksno ljudsko biće koje ima prava da greši.
Da bi dete najbolje napredovalo, važno je uspostaviti saradnju na “svim frontovima”. Ukoliko dete ide u školu – sa učiteljima i nastavnicima. Važno je da svi iz detetovog okruženja budu uključeni i da zauzimaju iste vaspitne stavove (npr. personalni asistent, trener sporta u koji je dete uključeno, itd). Jako je dobro da dete sa svih strana dobija iste poruke kako se ne bi dodatno zbunjivalo.
U toku odgajanja deteta sa hiperaktivnim poremećajem, neminovno je da bude dosta problema na raznim poljima. Stoga ne treba osećati sramotu kada priznate da ste napravili grešku, nego je valja prepoznati i ispraviti, jer na taj način pomažete vašem detetu.
Dok sve ovo radite imajte na umu da je svako dete jedinstveno i posebno i svakom se treba pristupiti na njemu prilagođen način jer samo tako možemo postići da maksimalno iskoristi svoje potencijale.
master kliničke psihologije Olivera Novaković
Literatura:
- Velki, T. (2012). Priručnik za rad s hiperaktivnom djecom u školi. Naklada Slap
- Cooper, P., Hughes, L. (2009). Razumijevanje djece s ADHD sindromom i pružanje potpore. Naklada Slap
