Egzistencijalna psihoterapija je psihoterapija koja počiva na posebnoj filozofskoj osnovi – egzistencijalizmu. Njeni koreni se nalaze u radovima čuvenih filozofa – Kjerkegora, Ničea, Haserla, Hajdegera, Sartra ali i delima čuvenih pisaca – Dostojevskog, Kafke, Kamija i drugih. Sredinom 20. veka prvi kliničari koji su u svojoj psihoterapijskoj praksi primenili egzistencijalističke principe bili su Oto Rank, Karl Jaspers, Medard Bos i Ludvig Binsvanger, a nakon njih i Viktor Frankl (tvorac logoterapije) u Beču, Ronald Dejvid Lejn u Londonu, a Rolo Mej i Irvin Jalom u Americi.
Glavne teme kojima se egzistencijalistička psihoterapija bavi nazivaju se i egzistencijalna ili vrhovna pitanja i bave se: smrću, izolacijom, smislom života i slobodom. Zbog tema kojima se bavi, egzistencijalna psihoterapija je često viđena kao mračna, pesimistična, nepraktična i ezoterična. Međutim, upravo obrnuto, ona je je jedan izrazito praktičan, konkretan pozitivan i nadasve fleksibilan pristup. Svakako sve ove teme, pa čak i sama smrt predstavljaju neizostavljiv i neizbežan deo života – u smislu da samo potpuno prihvatajući smrt, prihvatamo i spoznajemo život. Pitanje izolacije bavi se svakodnevnom izolacijom – koja se odnosi na otuđenost od ljudi (stid, strah, krivica…) ali i egzistencijalnom izolacijom – koja se odnosi na suštinski nepremostiv jaz između nas samih i drugih (rađamo se i umiremo sami, ali i naš svet tačnije naša intrapsihička realnost je samo nama poznata). Egzistencijalistička psihoterapija nastoji da osnaži čoveka u njegovim sopstvenim egzistencijalnim izborima, koje doživaljava kao jako važan sastavni deo života pojedinca. I sam Sartr, čuveni egzistencijalni filozof, je govorio “Mi smo naši izbori”. Pod time je podrazumevao da čovek ima slobodu da bira, i ovome u prilog govori još jedan njegov čuveni citat: “Čovek je osuđen da bude slobodan”. Sloboda ovde znači nesputanost, neograničenost, nezarobljenost, odnosno stanje u kome čovek deluje bez prisile i zabrana. Ukoliko čovek svesno preuzima slobodu, on svesno preuzima i odgovornost. Svojim delanjem je odgovoran ne samo za sebe samog, već i za čitavo čovečanstvo. Na kraju, stiže se do pitanja smisla, kojim se najviše bavio Viktor Frankl. Tako je nastao i poseban psihoterapijski pravac logoterapija (logos=smisao) koji doslovno znači “lečenje smislom”. Frankl navodi da je jedan od bazičnih ljudskih motiva upravo volja za smislom. I sama čovekova potraga za smislom jeste “najpouzdaniji znak postajanja čovekom” tvrdi ovaj egzistencijalista. Smisao života , upozorava Frankl, nije apstraktan, nego je konkretan i jedinstven za svaku osobu. Niko drugi čoveku ne može pružiti niti otkriti smisao, do njega samog. Frankl naglašava da čovek čak i u najtežim životnim situacijama može pronaći lični smisao. Akcenat egzistencijalističke psihoterapije jeste na prevazilaženju anksioznosti, apatije, otuđenosti, besmisla, stida, adikcija, depresije, krivice, besa; promocija smislenog i ispunjenog života, u kome je čovek u mogućnosti da voli, brine za druge, ostvaruje značajne veze, posvećuje se, stremi kreativnosti, individualnosti, autentičnosti, samoostvarenju, spiritualnosti, transcendentnosti…
Iako se egzistencijalistička psihoterapija koristi raznim tehnikama (frojdijanskim, jungovskim, geštaltističkim, bihejvioralnim, itd), ipak osnovni metod kojim se koriste svi egzistencijalistički psihoterapeuti jeste fenomenologija. Cilj fenomenologije je da obuhvati totalitet ili suštinu opažanog objekta (u ovom slučaju klijenta). Ona pretpostavlja da stvari po sebi i za sebe imaju suštinu, stoga fenomenolog predlaže i primenjuje metod za njeno otkrivanje. Fenomenologija nastoji da nam predoči svet onakav kakav jeste, da ga “razotkrije”. Fenomenologija podrazumeva oslobađanje sopstvenih prekoncepcija i predubeđenja i pokušaj da se klijent sagleda u njegovoj čistoj subjektivnosti koja nije obojena našim mislima, osećanjima, stavovima, jer na taj način otkrivamo suštinu klijentovog bića. Ta suština predstavlja onu specifičnost klijenta koja se ukazuje kada, privremeno, stavimo “u zagrade”, odnosno zaboravimo na ono što smo o tom klijentu prethodno znali, te na taj način naš doživljaj same osobe postaje čist. Ako terapija dovoljno dugo traje primena fenomenološkog metoda završava se uvidom u egzistencijalni projekat klijenta, odnosno i terapeuta i klijenta vodi otkriću. Uspešnost fenomenološke metode za posledicu često ima sledeću rečenicu klijenta: “Pomogli ste mi da bolje razumem samoga sebe”.
Fokus tretmana jeste na sadašnjosti, na onome “sada i ovde”, trenutnim okolnostima pre nego na nekim ranim ljudskim iskustvima. Ipak, uloga uticaja prošlosti kao i nesvesnog nije obezvređena, i ona se obrađuje kada se pojavi u terapiji, međutim glavni akcenat nije na njoj.
Ciljevi egzistencijalističke psihoterapije čine ljude sposobnim da sagledaju sopstvenu situaciju, svoje vrednosti i uverenja; uči ih da budu u kontaktu sa svojom prošlošću, sadašnjošću i budućnošću; osposobljava ih da budu iskreniji prema sebi samima; da imaju sposobnost da šire sagledaju sebe i svet oko sebe; da razjasne sebi šta je njiihova svrha u životu kao i da koriste saznanja iz prošlosti u sadašnjosti i budućnosti kao i da stvore nešto za šta je u njihovom sistemu vredno živeti; takođe, da bolje razumeju sebe i druge i pronađu efektivan način komuniciranja sa drugima i “bivanja sa drugima”; osposobljava ih da daju smisao pradoksima, konfliktima i dilemama u sopstvenom životu. Na taj način, terapeuti vode svoje klijente kroz proces psihoterapije, učeći ih da osveste svoje kapacitetite i počnu bolje da ih koriste, kao i da otkriju nove načine na koje se mogu nositi i boriti sa životnim problemima.