Zašto svako ko proba drogu ne postane zavisnik?

Verovatno ste se nekad zapitali zašto svako ko uzme jedanput drogu ne postane zavisnik?!

Neki ljudi su po prirodi impulsivniji ili imaju genetski disfunkcionalan sistem nagrade.

Impulsivnost se može definisati kao delanje bez prethodnog razmišljanja o posledicama (pre svega negativnim) svog ponašanja ili kao nemogućnost odlaganja dugoročnog zadovoljstva sa davanjem prednosti trenutnim zadovoljstvima. Inicijalna upotreba droge se smatra slobodnim izborom i povezana je sa impulsivnošću. Zavisnici postepeno gube kontrolu nad ponašanjem vezanim za nabavku i upotrebu droge, koje postaje kompulsivno (prisilno). Kompulsivnost se najjednostavije definiše kao nesposobnost prekidanja započete akcije ili radnje.

Sistem nagrade ili kako ga neki autori nazivaju „centar hedonističkog uživanja“ se može aktivirati prirodno nagrađujućim aktivnostima kao što je uživanje u dobrom jelu, intelektualno dostignuće ili doživljen orgazam. Ove aktivnosti se mogu smatrati nekom vrstom „prirodnih podizača “. Ovakva vrsta prirodne stimulacije se postiže čitavim nizom prirodnih supstanci (neurotransmitera) pa tako mozak imaj svoj morfin, marihuanu, nikotin, kokain i amfetamin.

Kako funkcioniše sistem nagrade? Sve droge koje dovode do zavisnosti, povećavaju dopamin u sistemu za nagradu, koji predstavlja glavni „neurotransmiter hedonističkog uživanja“. Dopamin je takođe povezan sa motivacijom, a motivacija da se nabavi droga predstavlja jednu od glavnih obeležja zavisnosti. Izloženi aktivnostima koje nisu vezane za nabavku i upotrebu droge zavisnici postaju povučeni i ravnodušni. Na duže staze nije nagrada u vidu droge već isčekivanje te nagrade glavni motivator osobe u traženju droge. Odnosno, dopaminski neuroni (nervne ćelije) prestaju da reaguju na primarne podsticaje (droga) već na uslovne stimuluse ( npr.prizor droge). To znači da sam prizor droge dovodi do lučenja dopamina.

Kako se razvija zavisnost? Droge imaju tu nezgodnu karakteristiku da zaobilaze prirodne neurotransmitere i dovode do oslobađanja dopamina na način koji je eksplozivniji i donosi veći stepen zadovoljstva u odnosu na prirodne podizače. Često kada opisuju efekte droga zavisnici ih porede sa “velikom srećom, euforijom, stanjem smirenosti”  i slično, uz to, navode da svakodnevnim situacijama kroz običan život ne mogu postići tako “uzvišena” stanja. Stoga, navode da nakon takvih iskustava jako teško uspevaju da pronađu zadovoljstvo u malim svakodnevnim stvarima, gde nema pomenute “eksplozivnosti”. Međutim, za razliku od prirodnih supstanci, drogama postignuta nagrada ili zadovoljstvo menja određene strukture u mozgu. To znači da je verovatno samo prva doza bilo koje droge ona najbolja i bez „kazne“. Već drugom konzumacijom osoba potencijalno zakoračuje u začarani krug zavisnosti od droga.

Neka savremena istraživanja kažu da ljudi koji razviju zavisnost jesu najčešće ljudi koji imaju manje aktivan dopaminski sistem, što znači da im obične životne situacije ne pružaju dovoljno zadovoljstvo. Stoga traže dodatne načine kojima bi mogli pojačati lučenje hormona sreće. Često se za njih kaže da su “gladni stmulacije” te kroz život hrle za događajima i situcaijama koje će ih “podići”.

Najčešće, ljudi često ne uzmu drogu samo jednom. Zašto je to tako? Postoji više razloga za to. Naime, najčešće se navodi da je u pitanju interakcija više faktora:

• genetika (neko u porodici je imao problema sa zavisnošću)
• karakteristike ličnosti – niska tolerancija na frustraciju (ne mogu da odlažu zadovoljenje potreba i istrpe neprijatnost), sklonost kratkoročnom hedonizmu na račun dugoročnog hedonizma (ne mogu da ulažu dugotrajne napore koji će kasnije rezultirati uspesima i samopotvdom), emocionalna nezrelost i nestabilnost, pasivnost, narcizam, otuđenost, i slično…
• prisustvo još nekog poremećaja koji da bi se ublažio dovodi do stvaranja bolesti zavisnosti – depresija, panični poremećaj, poremećaji ličnosti kao što su antisocijalni, narcistični i granični, itd.
• disfunkcionalni porodični odnosi – nezdrava porodična dinamika, nasilje u porodici
• loš uticaj socijalne sredine – upotreba droge može biti podstaknuta ako rezultira posebnim statusom ili odobravanjem okoline
• neadekvatni stilovi za prevladavanje problema i nošenje sa stresom
• traume u detinjstvu

Uopšteno, princip funkcionisanja droge je takav da ona  svojim efektima dovodi do ublažavanja neprijatnih stanja kao što su bol, depresija ili anksioznost, odnosno anestetizuje osobu i pruža joj kratkoročno osećanje zadovoljstva. Pošto je čovek  kao biće takav da po prirodi stvari teži umanjenju bola i patnje a većem i što trajnijem osećanju sreće, onda je formula za stvaranje zavisnosti poprilično jasna odnosno nije teško ustavnoviti šta je to što nas tera da je uzimamo dalje.

Zbog svega navedenog važno je znati da je za lečenje bolesti zavisnosti potrebno mnogo više od dobre volje i motivisanosti obolelog. Bolest zavisnosti je kompleksna bolest koja zahteva dugotrajan rad na više polja.

dr Vukašin Perović

Literatura:

Kaplan, H. and Sadock, B. : Synopsis of Psychiatry, Tenth  Ed., Baltimore USA, LWW 2010.

Stahl, S: Stahl’s Essential Psychopharmacology: Neuroscientific basis and practical aplications, Cambridge University Press, New York USA, 2013.

Marić, J. : Klinička psihijatrija, Beograd, 2005.