Učini strah svojim prijateljem

Osećate se preplašeno. Kao da svakog trenutka možete izgubiti  razum. Kada pogledate oko sebe, vidite stvarnost koja je drugačija. Kao da to nije ono isto mesto i oni isti ljudi. A znate da jeste. Na samu pomisao, vašim telom, gotovo nalik bolu prolazi preplavljujuća panika da ludite. Da se nešto menja, ili da se vi menjate. Srce kreće da lupa, dlanovi se preznojavaju, ekstremiteti oduzimaju, i kreće osećaj koji bi se u najmanju ruku mogao opisati sledećim rečima  “bezimena strava”. Kao da vas preplavljuje energija nad kojom nemate kontrolu i koja vas obuzima, i svaki trenutak osećate da  je to taj trenutak kada vas mozak izdaje. I kada prodje uragan panike, ono što ostaje je izmenjena percepcija i strah da ce se taj “užas” ponoviti.

Najčešće zbog svog straha, odnosno razmišljanja o tome da se panični napad nikako ne sme ponoviti, ljudi se vrlo brzo ponovo uvode u njega. I ulaze u jedan circulus vitiosus u kome se smenjuju strahovi od panike i sama panika.

Ovo su sledeće misli koje nas uvode u paniku:

• Šta mi se to dešava!?

• Nešto nije u redu!

• Onesvestiću se!

• Poludeću!

• Gubim razum!

• Dobiću infarkt/šlogiraću se!

• Umreću!

• Gubim kontrolu!

Međutim, nisu same misli ono što nas uvodi u napad panike već uverenja (zahtevi) da ove misli ne smemo imati:

• Ne smem dobiti napad panike!(Ne smem paničiti!  Moram se smiriti!)

• Ne smem izgubiti kontrolu! (Moram se kontrolisati!)

• Ne mogu ovo da podnesem!

• Ne mogu više da izdržim!

• Ovo je užasno!

Onog trenutka kada osoba krene da zahteva da se napadi ne događaju, ona ih upravo – pojačava!

Ukoliko nekako uspete sebi da objasnite da su to panični napadi koji imaju svoj početak, vrhunac i kraj, napravili ste veliki posao i to je važno da zapamtite. I sama panika je emocija, a sve emocije su kao talasi, one dođu, budu u jednom trenutku najsnažnije a zatim prođu.

Medjutim, ono što nekada ostane pogotovo kod paničnih napada sa strahom od ludila jesu fenomeni derealizacije (doživljaj da se okolina promenila, da je strana i drugačija) ili depersonalizacija – doživljaj da sam se ja promenio, da sam drugačiji. Ovi fenomeni su u stručnoj literaturi opisani kao nesto najneprijatnije što čovek može da iskusi. Otudjenost od samoga sebe. Otudjenost od sveta. Kao da svoj život pratite kroz drugi kraj teleskopa, a da ste vi distancirani stranac od dogadjaja koji se zove vas život. Bol, patnja i strah koji osećate su neizdrživi. I stalno se pitate “kada ce ovo proći” “želim svoj stari život”. Važno je da znate da ovi fenomeni, ukoliko nisu praćeni poremećajima percepcije (kao sto su na primer halucinacije) jesu fenomeni iz neurotskog spektra koji NE govore o nastupajućem ludilu, ali govore da ste trenutno u stanju stresa i da jako patite.To je prva stvar – nećete poludeti!! Zapamtite to. Stanje je jako neprijatno ali ne govori o nadolazećem slomu, i ono već jeste najgore sto može da se desi, što znači da stvari mogu ići samo na bolje. Međutim, do trenutka boljitka, važno je naučiti se nositi sa ovim stanjima. I što pre naučite kako da se nosite, simptomi ce se smanjivati i vremenom nestajati.

Postoji jedna divna metafora sa čovekom koji je upao u živi pesak, i što se više batrga i pokušava da ispliva – on brže tone. Nasuprot tome čovek koji se pusti da pluta da ga sam pesak vuče, tone mnogo sporije. Ovo se dobro može primeniti na samo stanje panike ili stanje derealizacija i depersonalizacija posle nje. Što im se čovek više opire oni će se sve češće i snažnije javljati. Nemojte pokušavati da negirate ono što vam se dešava. To je kao da stalno sebi govorite: “Nemoj misliti na belog slona, nemoj misliti na belog slona, nemoj misliti na belog slona” – a sve vreme mislim na belog slona. Paradoksalno onog trenutka kada sebi dozvolimo da mislimo o onome o čemu “ne smemo da razmišljamo” doživljavamo olakšanje. Ono što je od izuzetnog značaja u anksioznim poremećajima je prihvatanje trenutnog stanja. “Ono je sada ovakvo – to ne znači da će zauvek biti – to nije trajno stanje”. Koliko god bilo teško u pojedinim trenucima nemojte govoriti sebi “ja to ne mogu da podnesem” jer je to neistinito! Vi to možete da podnesete, itekako, podnosili ste već mnogo puta, podnosićete i dalje, i za vas je dobro da mislite da to možete podneti. Zapamtite: onako kako mislimo, tako se i osećamo i ponašamo. Dokazano je da naš jezik (reči koje koristimo) utiču na naša osećanja. Stoga, mnogo je bolje reći sebi “meni je sad jako neprijatno, ali ja to mogu da podnesem”.

Ono što takođe nastaje kao posledica paničnih napada, pa i derealizacija i depersonalizacija koje ih prate, jeste depresivna reakcija. Naime, čovek zbog svoje “odsečenosti” od sveta i nemogućnosti da se sa bilo čime dublje poveže – počinje da se otuđuje, da se oseća bespomoćno, da gubi nadu. To znači da se sekundarno javlja depresivnost zbog osećanja disfunkcionalnosti. Osoba se budi sa osećanjem da počinje još jedan nov, nepodnošljivo težak dan u kome će morati da “odrađuje” ono što se zove život.

Strahovi se kaleme, jer patnja ne prestaje: “da li će ovo stanje ikada proći”, “ovo je užasno”, “ovo ne sme više da mi se dešava” “ja ovo ne mogu da podnesem”.

Ono što je važno znati jeste da će ovo stanje proći. De facto. Ali od vas zavisi koliko brzo.

Šta možete preduzeti?

• Prvo, isplanirajte svoj dan tako da postoji struktura koja vam ne pruža previše slobodnog vremena u kome ćete moći da se prepuštate svojim anksiozno-depresivnim mislima
• U taj plan, ubacujte aktivnosti koje vam odgovaraju, setite se šta je bilo ono što ste nekada voleli a što ste prestali da radite (prošetajte, slikajte, odslušajte prijatnu muziku)
• U svoj plan uključite viđenje sa ljudima koji vam prijaju i za koje osećate da razumeju vašu muku i sa kojima možete da razgovarate o svojim osećanjima
• Dozvolite sebi da se loše osećate – anksioznosti i depresije su emocije kao i sve druge, svako ih je nekad imao!
• Čak i ako ste potpuno disfunkcionalni u određenim trenucima vi niste beskorisno ljudsko biće, vi ste čovek kome je trenutno loše, ali čija je vrednost nemerljiva – jer kakvi god bili, mi svi vredimo podjednako. A svi imamo pravo da nam bude loše! Jer smo nesavršena ljudska bića koja su “pokvarljiva” ali koja se mogu “popraviti”.
• Jako je važno ne pratiti svaku najmanju pojavu oko sebe koja je znak da vam je loše – to je kao da samo čekate da “upecate” trenutak i onda kažete “a-ha” evo ga. Potrudite se da i kada se to desi, stanja derealizacije i deperesonalizacije tumačite kao nešto svoje, jer to i jeste deo vas. To nije neko strašno čudovište koje ne smemo imenovati i koje samo što se nije pojavilo – to ste vi. To je vaša emocija. Ona nije strašna – ona je loša. Ali hajde da joj više ne pridajemo kvalitete koji su vezani za čudovišta. Zamislimo je kao neku životinju, kao kućnog ljubimca koji je bezobrazan ali je tu. Ako naučimo da ga pripitomimo, on nam može postati pouzdan prijatelj koji će lajati kada smo u opasnosti. Ono što hoću da kažem jeste da nam naša anksiozna stanja mogu biti alarmi da smo pod stresom i da trebamo malo više pažnje povesti o sebi u tim trenucima.
• Važno je zdravo se hraniti, unositi mnogo tečnosti i negovati redovan san. Fizičko zdravlje doprinosi psihičkom zdravlju. I obrnuto.
• Ako sami ne možete da se izborite sa ovim problemima, potražite pomoć psihoterapeuta, ponekad su samo alatke ono što nam nedostaje da bismo popravili mašinu, a ne potencijal.
• Ukoliko odete kod psihijatra, i dobijete lekove, važno je da shvatite da lekovi mogu biti od velike pomoći. Tretirajte to kao fizičku bolest. Kad neko dobije bakterijsku infekciju – dobije antibiotik. I ovi lekovi mogu napraviti balans u vašem mozgu u kome je možda došlo do neravnoteže u lučenju “neurohormona”. To nije ništa strašno, niti znači da ćete doveka biti pod lekovima, štaviše, lekari će težiti da vam kad dođe vreme smanjuju doze i na kraju ih ukinu.
• Zapamtite: Osećati mentalne tegobe nije sramota, i mozak je organ kao i bilo koji drugi i može se razboleti.
• Što pre potražite pomoć – pre će vam biti bolje.

Nemojte zaboraviti da koliko god u pojedinim trenucima bude teško, to stanje je prolazno. Trenirajte sebe da svoje negativne simptome tumačite kao smernice kojima ćete upopznati sebe: šta vam prija a šta vam ne prija, odnosno puteve koji će vas voditi u dublje upoznavanje sebe.

Ništa ne traje večno – pa ni patnja, bol i beznađe.

Odlučite da svoj strah posmatrate kao svog prijatelja a ne onog “čije ime ne smemo spominjati”. Nazovite svoj strah nekim smešnim imenom i on će već biti manji. Ne dozvolite mu da on upravlja vama, jer ste vi njegov tvorac i gospodar, zauzmite ponovo to mesto.

Klinički psiholog Olivera Novaković

olivera.novakovic@psihologika.rs