Dakle, šta predstavlja sreća – može li se opisati taj osećaj?
Najjednostavnijim jezikom rečeno sreća predstavlja zdravu pozitivnu emociju. Različitii ljudi na različite načine opisuju sreću. Ono što joj je najsličnije jeste “dobrostanje”, zadovoljstvo, ispunjenost, ostvarenost i slično. Međutim, u današnje vreme ljudi materijalizuju sreću pa je izjednačavaju sa novcem, imanjem statusa, porodicom… Čovek je kao biće predodređen da teži sreći i zadovoljstvu a izbegne bol i patnju. Čuveni Blez Paskal je rekao “ Čovek želi da bude srećen i samo srećan, i ne može da ne želi da bude srećan”. Međutim, da li je sreća na drugom kraju kontinuuma od bola i patnje, jeste dobro pitanje. Najnovija istraživanja govore da nije. Sreća nije prosto odsustvo nesreće. Materijalizacijom sreće, stvara se šupljina, odnosno ponor između onoga što je sreća po sebi i što ljudi misle da je sreća, stoga često hrleći da ostvare ono što misle da će ih učiniti srećnim, postaju nesrećni. Upravo zbog toga što sreća nije materijalna nego je ona stanje duha.
Zašto su neki ljudi češće nesrećni, nego srećni?
Tragizam čoveka zasniva se na činjenici da stalo teži nečemu, a nikad ne dostiže, ili ako dostigne ubrzo shvata da je to nešto što ga je kratkoročno usrećilo, ali da sada mora postaviti novi cilj koji će težiti da ostvari. Dakle objekat te “mistične sreće” nam stalno izmiče. Zbog toga su ljudi često nesrećni i nezadovoljni. Stoga je svaki drugi članak na internetu u formi “7 koraka do sreće” ili “9 načina kako da sebe učinite zadovoljnijom osobom”. Međutim, ljudi ne shvataju da je sreća kao i svaka druga emocija, kratkoročna i prolazna, i da je ono čemu treba da teže “dobrostanje”… Jureći za predmetom svoje želje i misleći da je sreća cilj, ljudi gube proces dolaska do “sreće” a taj proces naziva se život. U stravičnoj potrazi za srećom, prolaze sati, dani i godine, pa na kraju i sam život.
Od čega zavisi da li će neko biti srećan?
Suština nije toliko biti “srećan” koliko biti prisutan u trenutku. Dostići potpunu svesnost o ovome “ovde i sada”. Čuveni francuski biohemičar Matthieu Ricard koji je postao budistički sveštenik tvrdi, da se vežbom može postići ono što se zove spokoj, mir odnosno ispunjenost. Mislim da je sreća precenjena. Ljudi toliko teže da budu srećni da je u svetu pa i Srbiji zabeležen ogroman porast korišćenja antidepresiva (lekova za poboljšanje raspoloženja). Na godišnjem nivou izdaju se milioni recepata, sve kako bi ljudi bili “srećni”. Ali po koju cenu? Ono što je dragoceno a što potiče iz budističke filozofije jeste “prihvatanje”. Mi ljudi smo kompleksna i nesavršena ljudska bića, koja su prepuna vrlina ali i slabosti. Mi smo bića koja imaju različite emocije. Ceo taj spektar emocija čini život vrednim življenja. Uvek se setim rečenice da “bez gorkog slatko ne bi bilo slatko”. Sreća je, dakle, prolazna emocija i čovek ne treba da je doživljava kao ultimativni cilj. Ono što je mnogo važnije jeste da se posveti svakom trenutku, i da uprkos negativnim emocijam koje ima, uči sebe da ima svest i onome drugom što ga okružuje. A to je prelep sunčan dan, sveže voće koje je kupio na pijaci, šetnja sa partnerom, osmeh stranca na ulici… Mi to gubimo ophrvani svakodnevnim problemima, jer je veliki deo zemlje na rubu egzistencije. Ali ono što možemo uraditi i u toj “borbi za život” jeste ne zaboraviti da smo tu. Da bez obzira na sve teškoće koje su nas snašle i dalje imamo kapacitet da u okviru datih uslova postignemo zadovoljstvo. To nije nemoguće.
Da li pojedini ljudi previše traže, pa su zato nesrećni?
Ne samo da previše traže, nego i kada to to dobiju nisu srećni. I uvek hoće još. To je ta hedonistička priroda čoveka koja nas nagoni da samo stremimo zadovoljstvima. Međutim, brojni su primeri uspešnih i poznatih ljudi koji su počinili samoubistvo za koje se navodno mislilo da je nemoguće imati sve to a biti nesrećan. Tu se opet vraćamo na pitanje cilja i pitanje procesa. I ne samo toga, izgrađivanje kapaciteta da se nosi i sa onim negativnim, jeste najvažnije za zdrav život. Dozvoliti sebi da osećamo tugu, dozvoliti sebi da osetimo bes, dozvoliti sebi da osetimo sramotu i strahove ali uz jedan posmatrački odnos prema sebi, gde nećemo dozvoliti da nas emocija preplavi, i da mi postanemo jedno sa njom, nego jedan neprosuđujući, prihvatajući i nežan odnos prema sebi. Ne mogu a da ovde ne pomenem jednu dobru metaforu. Zamislite da su vaše negativne misli ili negativne emocije figure na šahovskoj tabli. Bele figure su vaše pozitivne misli i emocije a negativne crne. I čovek se jako mnogo investira u tu borbu, da bele figure pobede crne. Na taj način zarobljava sebe u teškoj borbi sa sobom u kojoj često doživljava poraze. Ali šta bi bilo ako biste o sebi mislili kao o šahovskoj tabli, na kojoj se sva ta pozitivna i negativna iskustva dešavaju? Onda biste imali ulogu posmatrača onoga što se dešava u vama bez da budete uvučeni u bespotrebne borbe koje vas troše. Shvatili biste da su vaši strahovi, tuga, depresija, bes, opsesije, želje, potrebe samo figure na tabli ali ne i vi sami. A tabla može da sve te figure nosi. Ovaj proces naziva se decentracija, odnosno umeće da sebe ne učinimo preplavljenim svojim mislima i emocijama nego da ih posmatramo kao deo nas, koji je tu. I to je ono što ne opterećuje i ne troši. To znači da sebe ne izjednačavate sa svojim mislim i osećanjima, nego da prema njima zauzmete ulogu posmatrača koji prati šta se u njemu događa. To se naziva potpuna svesnost.
Postoje li “male stvari” koje svakoga može učiniti srećnim?
Život i jeste suštinski skup malih stvari koje se ponavljaju. Malo je onih grandioznih trenutaka u kojima čovek iskusi efourična stanja. Stoga je pravo umeće primetiti male stvari, i iz dana u dan ih učiniti posebnim. Male stvari prestaju da budu male onog trenutka kada im se u potpunosti posvetimo. Zato je lepota – lepota trenutka. Jer je zapravo i trenutak jedino što imamo, te ga ne treba ispuštati zbog ophrvanosti prošlošću, ili jurenje sreće koja je uvek “tamo negde, i tamo nekad”. Ona je ovde ukoliko vi odlučite da tako bude. Stoga sledeći put, kada na primer pravite ručak, budite svesni svakog poteza, svakog začina, svakog mirisa koji se širi kuhinjom, svakog zalogaja koji žvaćete i gutate. Pokušajte da u svakom uživate. Ovaj primer možete primeniti na sve situacije u životu, pa čak i one negativne. Osetite ih i budite svesni tog trenutka. Posvetite mu se.
Kako postići stanje sreće i u uslovima kao što su ovi u kojima živimo već dugo godina?
U Srbiji su ljudi već decenijama izmučeni. Ratovi, nemaština, nezaposlenost… Teško je pričati o nekoj “sreći” kada dobar deo nacije nema osnovne uslove za život. To je borba. I to surova borba za egzistenciju, iz dana u dan. Ono što mislim da je ovde važno jeste pitanje smisla. Da sve češće ljudi gube smisao ili ga sve teže pronalaze. Ali zavisi gde taj smisao traže. Ja uvek volim da navodim drastične primere, jer oni na mene ostavljaju najjači utisak, i meni samoj služe kao motivacija da se ne predam. Jedan od njih svakako jeste, čuveni austrijski psihijatar Viktor Frankl, čovek koji je preživeo Holokaust u kome su mu u nacističkim logorima, u kojima je i sam bio, nastradale žena, majka i rođeni brat. Od njegovih najbližih, jedina preživela je njegova rođena sestra Stela. Zašto sam ovo spomenula? Zato što je on razvio psihoterapijski pravac koji se naziva “logoterapija“ u čijoj je osnovi čovekova potraga za smislom. Ono što je on hteo da keže jeste sledeće: da se i u najgorim mogućim uslovima (kao što su u njegovom slučaju iskustvo koncentracionih logora i smrt najbližih) može pronaći smisao koji će voditi psihološkom isceljenju. Smisao pomaže čoveku da prebrodi i iznese i najbolnija iskustva.
Kada kažemo da je sreća u nama, da li to znači da treba da ubedimo sebe da smo srećni ili zaista možemo uticati na sopstvenu sreću?
Čovek ne može ubediti sebe da je srećan. Može manifestovati neka ponašanja koja odlikuju osećanje sreće, ali će to biti pretvaranje. I mislim da je podražavanje sreće, gore nego nesreća jer nije autentično i više troši čoveka. Ali to ne znači da ukoliko smo nesrećni treba da ostanemo u tom osećanju i ne potrudimo se da iz njega izađemo. Dakle, sreća je samo apstraktan fenomen ukoliko ga ne prati praktični trenutak, odnosno svest o njemu. Mislim da su ljudi koji su razvili tehniku “umeća življenja” a to je posvećenost i predanost trenutku, imaju veći kapacitet za sreću i da je intenzivnije osećaju.
Da li je novac potreban za sreću?
Moglo bi se reći da je novac potreban ali ne i dovoljan za sreću. Kada kažem novac, ne mislim na ogromne svote ili bogatstva nego mogućnost čoveka da sebi obezbedi da normalno živi. Ali ono što ljudi često mešaju jeste činjenica da će im novac pružiti sreću. Neće. Novac sam po sebi nije dovoljan. Potrebno je umeti iskoristit ga na pravi način. Neka istraživanja govore u prilog činjenice da su najsrećniji ljudi koji daju. Kojima je novac najnebitnija stvar u životu. Na kraju krajeva kako nešto materijalno, može zameniti nešto duhovno?! Novac je parče papira, koje je osmišljeno da bi neki sistem funkcionisao, ali to parče papira ničemu ne služi ako je osoba nesrećna.
Da li su srećniji oni koji su u svakom smislu situirani i obezbeđeni?
Svakako da ti ljudi imaju bolju osnovu da budu srećni, ali to nije pravilo. Ništa spoljašnje ne može nadomestiti unutrašnji nemir. Pokušajte ponuditi milione osobi kojoj je preminuo nek drag. Nema tog novca koji može kupiti sreću.
Da li nekada treba dozvoliti sebi i biti nesrećan ako za tim zaista postoji razlog?
Iako je čovek hedonistički usmereno biće, on ukoliko bi se vodio samo svojim zadovoljstvima ne bi imao mogućnost da preživi. Stoga je frustracija želja, neminovni deo čovekovog života. Samim time negativne emocije, kao što su tuga, bes, povređenost, krivica, kajanje i slično su deo našeg emocionalnog spektra, koji nas čini ljudima. Mi nismo samo “crno-bela” bića, mi smo bića koja u svom spektru emocija imaju i sve druge nijanse. Stoga, naravno, sebi treba dozvoliti da osetimo svaku emociju, ali uz potpunu svesnost prema njoj, i uz jedan blag i prihvatajuć odnos prema sebi.
Kako dostići taj, zaista uzvišeni, cilj – biti srećan?
“Uzvisen cilj”. Mislim je jurenje za srećom kao jurenje za vetrom. Kao što je čuveni Sigmund Frojd rekao potraga za srećom je osuđena na propast. A i čuveni filozof Artur Šopenhauer je rekao “Najsigurniji način da ne postaneš vrlo nesretan je taj da ne zahtevaš da budeš vrlo sretan.” Ono što bih svakako predložila jeste trud i vežba da se dostigne stanje dobrobiti, mira , ispunjenosti… Sreća inače zvuči kao neki apsolut, ukoliko je ne svedemo na trenutke koji su dragoceni. Kako Matthieu Ricard kaže: “Sreća je stanje unutrašnjeg zadovoljstva, a ne zadovoljavanje neutažive želje za spoljašnjim stvarima”.
Klinički psiholog Olivera Novaković
psiholog.oliveranovakovic@gmail.com
Tekst je objavljen u novinama Politika.
