Jacob_Moreno

Jakob Moreno

Psihodrama predstavlja grupni akcioni psihoterapijski metod čiji je tvorac Jakob Levi Moreno. Ovaj psihoterapijski postupak zasnovan je na korišćenju dramskih tehnika, sociometrije i grupne dinamike. Pojavila se u Beču 1921. godine i to najpre u obliku Tetara spontanosti koje je organizovao Moreno, tada mladi psihijatar. Zbog pojave nacizma, razvoj psihodrame u Austriji se zaustavlja, a Jakob Moreno se seli u Njujork, gde otvara svoju psihijatrijsku bolnicu i nastavlja da razvija svoju terapiju.

Teorija uloga. Ljudsko biće je nosilac različitih uloga koje prihvata još od najranijih uzrasta. Uloga je oblikovana jedinstvenim karakteristikama ličnosti pojedinca ali i prethodinim iskustvima sa kulturom i društvom u kome individua živi. Svaka uloga ima dve strane – ličnu i društvenu. Sam Moreno navodi postojanje tri tipa uloga: somatska, psihodramska i socijalna. Somatska uloga odnosi se na telesno stanje u datom trenutku. Psihodramska uloga je odraz funkcionisanja naše ličnosti, a socijalna uloga je odraz naučenog u porodici, i ostalim kontekstima (subgrupama) kojima je individua tokom života pripadala.

Za psihodramu, jedna od definišućih karakteristika jeste autentičan susret dva bića. Ovakav susret dve osobe, u svakodnevnom životu, ili čak u psihoterapijskoj seansi, oslobođen je predrasuda i etiketa, i obezbeđuje jednu važnu mogućnost, a to je mogućnost da sebe i svet  sagledamo očima druge osobe. Ovde je važno pomenutui i termin tele koji se odnosi na osećanja koja se prenose sa jedne na drugu osobu, i koja su osnova razumevanja drugih osoba, odnosno oni su osnova realističnog odnosa koji se ostvaruje između dve osobe. Za razliku od transfera i kontratransfera koji su jednosmerni procesi, tele je dvosmeran i interakcioni proces.

Spontanost je osnova terapijske promene u psihodrami i autentična spontanost najviše nalikuje dečijoj igri. Ona se nalazi nasuprot rigidnih i okoštalih obrazaca ponašanja i podrazumeva mogućnost čoveka da se u određenoj situaciji ponaša na nov, adaptivan način, ili da stare obrasce menja i prilagođava čineći ih novim. Upravo zbog toga spontanost je u vezi sa psihičkim zdravljem i kao njen rezultat javlja se kreativnost. S druge strane, inhibirana spontanost dovodi do pojave anksioznosti.

Važan pojam u psihodrami je socijalni atom. On predstavlja okruženje u kome se dete razvija, i koje je odgovorno za formiranje i usvajanje određenih kulturoloških normi, obrazaca ponašanja, stilova komuniciranja, ekspresije emocija. To znači da dete kroz interakcije sa roditeljima, rođacima, prijateljima, užom i širom društvenom zajednicom, sa kojom dolazi u kontakt, gradi svoju ličnost. Od vrsta i kvaliteta ovih interakcija zavisiće spontanost i kreativnost, odnosono inhibiranost i anksioznost osobe. Kao posledica ovih interakcija formira se ličnost koja generiše konzervisano iskustvo. To su otprilike sve uloge kojima jedna osoba u datom kontekstu raspolaže, kao i potencijal te osobe za kreativnost. Cilj psihodramske psihoterapije upravo jeste bogaćenje ovog iskustva.

Kako izgleda jedna psihodramska seansa?

Psihodramski psihoterapeut naziva se reditelj, njegova uloga je višestruka. Od toga da vodi grupu, analizira, organizuje dramsku akciju, ali se uključuje i sa sopstvenim asocijacijama. Centralno lice određene drame jeste protagonista koji izlaže svoj problem i na sceni ga prorađuje. Ta scena je odvojen prostor, poželjno i izdignut, na kome se psihodrama odigrava. Tu su i pomoćne ličnosti, obično članovi grupe, koji su uključeni u psihodramu i ulaze u uloge pojedinih likova iz života protagoniste. Takođe, deo članova grupe koji ne učestvuje u samoj psihodrami protagoniste, ali je prati, jeste publika.

Psihodramske seanse su obično grupne (no, ne i nužno, može se i individualno raditi). Sama seansa se sastoji iz tri dela: Zagrevanja – kojim se postiže spremnost učesnika za psihodramsku igru, i stvara se atmosfera međusobnog poverenja u kojoj može da se radi; Psihodramska akcija – je centralna faza koja se odvija na sceni. U ovom delu bira se protagonista koji će prorađivati neku sopstvenu temu. Suština ovog dela jeste da protagonista igrajući svoju “dramu” proživljava katarzu i postiže akcioni uvid koji je osnova terapijske promene. Na kraju dolazi razmena doživljaja (sharing) za koju je karakteristično da učesnici pa i sam terapeut dele svoja iskustva, emocije i misli ali bez savetovanja i analiza.

Najvažnije u samoj psihodrami jeste zamena uloga. Na taj način, protagonista ne igra samo sebe u sopstvenoj drami, nego ulazi u uloge drugih likova iz njegovog života čime sebe vidi tuđim očima ali i stiče uvid u doživljaje te druge osobe. Pored zamene uloga, često korišćena tehnika jeste dubliranje, u kojoj stojeći pored protagoniste, terapeut ili drugi član grupe pokušava da saopšti ono što glavni akter ne uspeva da verbalizuje, nekad pojačava emociju protagoniste a nekad čak terapeut interpretira. Igranje uloga je tehnika koja se najčešće koristi kao priprema protagoniste za budućnost, odnosno, on odigrava neku situaciju koja se još nije dogodila. S druge strane tu je ponovno odigravanje, u kome na sceni, pomoćne ličnosti odigravaju traumatsku scenu po uputstvima, kako bi se izbegla ponovna traumatizacija protagoniste. Često se koristi i ogledanje kada se iz date psihodrame protagonista izvlači iz akcije koju odigravaju pomoćne ličnosti kako bi imao bolji uvid u celu situaciju i mogao realnije da je sagleda. Takođe, činjenica je da u mnogim životnim situacijama ljudi ostanu uskraćeni da određeni problem ili situaciju razreše, u tim situacijama koristi se tehnika upotpunjenje akcije kojom se protagonisti daje mogućnost da neku dramu razreši ili da je pak završi na novi način. Nasuprot tome, tehnika nadgradnje, bavi se iznošenjem na scenu sadržaja koji se još nisu dogodili, ali su za protagonistu istiniti jer su se odigrali u njegovoj mašti.