freudandhiscouch1

Sigmund Frojd

 

 

Psihoanaliza i psihoanalitička psihoterapija nastale su iz medicinske prakse poslednjih desetak godina 19. veka, kao delo Sigmunda Frojda, bečkog psihijatra. Teorija psihoanalize imala je za cilj da dokaže da uzroci psihičkih oboljenja nisu nužno i jedino biološki činioci, već da oboljenja mogu biti i posledica psiholoških činilaca. Upravo zbog činjenice da je psihoanaliza orijentisana na otkrivanje uzroka, ona se naziva uzročnim oblikom lečenja. Naime, cilj same psihoterapije odnosi se ne toliko na smanjenje ili otklanjanje simptoma određene bolesti nego na otkrivanje i eliminisanje njihovog uzroka. Na taj način vrši se restrukturisanje psihičkih procesa koji treba da postanu skladniji i konstruktivniji.

Počeci psihoanalize inspirisani su radom Jozefa Brojera, austrijskog lekara koji se bavio katarktičkom hipnozom i Žan Martena Šarkoa francuskog neurologa koji je takođe primenjivao hipnozu u istraživanju uzroka i lečenju neurotskih poremećaja, posebno histerije. U periodu od 1885. do 1886. godine Frojd provodi vreme sa Šarkoom u Parizu proučavajući histerije. Po povratku u Beč, u sopstvenoj praksi Frojd napušta do tada korišćene metode lečenja neurotskih poremećaja i počinje da koristi hipnozu.

Radeći sa mnogobrojnim pacijentima Frojd uskoro uočava nedostatke hipnoze. Naime, uočava da terapeutova usmerenja utičnu na ono što će pacijent da kaže. Stoga je pacijentima sugerisao da oni slobodno, bez zadrške iznose svoja sećanja i osećanja, bez obzira na njihovu vrednost – bila ona beznačajna ili ne. Tako nastaje osnovni metod psihoanalize – metod slobodnih asocijacija.

Najvažniji princip na kome počiva psihoanaliza jeste učenje o nesvesnom. Nesvesno se može objasniti na više načina, od kojih je najjednostavniji taj da ono označava psihičke procese koji u određenom momentu nisu svesni. Zbog toga, simptome bolesti osoba doživljava kao strane i nerazmljive, upravo jer dolaze iz nepoznatog izvora ličnosti – nesvesnog. Iako većina misli da je sam Frojd tvorac nesvesnog, čak i on sam je negirao tu činjenicu rekavši da “mnogobrojni pesnici i filozofi  pre njega otkrili nesvesno, ali da je on otkrio metod kojim se nesvesno pručava”. Po Frojdovom mišljenju, nesvesno je sedište urođenih nagona (seksualnog prvenstveno, ali i agresivnog), zatim potisnutih želja i sećanja. Ono što je jako važno za samo nesvesno, jeste činjenica da ono funkcioniše po principu zadovoljstva (Lustprinzip) i da ne podleže zakonitostima vremena, uzročnosti i logike. Kao dokaze koji govore u prilog postojanja nesvesnog Frojd je naveo omaške, snove i simbole. Omaške su predstavljale proboj nesvesnih potisnutih želja u svesno i javljao se u vidu lapsusa, zaboravljanja, zamena imena ili delova reči. Snovi su takođe jako važan fenomen za psihoanalizu. Frojd je verovao da postoji manifestni ili otvoreni sadržaj snova koji je posredstvom rada sna izmenjen i učinjen prihvatljivim, te da one neprihvatljive želje i dalje ostaju skrivene za snevača a one predstavljaju latentni sadržaj sna. Mehanizam koji čini da neprihvatljivi seksualni i agresivni sadržaji ostanu i dalje u nesvesnom, jeste mehanizam potiskivanja. Ono predstavlja najznačajniji mehanizam odbrane.

Struktura psihičkih procesa u psihoanalizi prvo je bila u formi svesnog, predsvesnog i nesvesnog, ali je kasnije izmenjena trojaku strukturu id, ego i superego. Id predstavlja nagonski deo ličnosti, u njemu su seksualni i agresivni nagoni koji nastoje da budu zadovoljeni po principu “sada i ovde”. Ego je racionalan i razuman, i prvenstveno u sisitemu svesnog. Kažu da ego služi tri gospodara – id, superego i realnost, te on stalno mora da pravi kompromise. Superego se formira razrešavanjem Edipovog kompleksa (kada dete prestaje da zadovoljava svoje edipalne želje i pounutruje roditeljske zabrane), a kasnije u njega se ugrađuju socijalne i kulturne norme.

Jedan od najvažnijih teorijskih koncepta psihoanalize jeste libido. On predstavlja urođenu pokretačku snagu ličnosti – energiju seksualnog nagona. Ova seksualna energija se različito organizuje u različitim fazama psihoseksualnog razvoja.  Po Frojdu, postoje tri faze psihoseksualnog razvoja (oralna, analna i genitalna) i period latencije. Za oralnu fazu  karakteristično je da je libido usmeren na usta, te da dete najveće zadovoljstvo doživljava dojenjem od strane majke. Druga je analna faza, kada se libidinalna energija pomera sa usta na anus, te zadovoljstvo deteta biva povezano sa sadržajem i izbacivanjem fecesa. Treća faza je genitalna (falusna) i za nju je specifično da je libidinalna gratifikacija vezana za genitalije. U ovom uzrastu kod devojčica pojavljuje se zavist prema penisu. Za ovaj stupanj karakteristična je pojava Edipovog kompleksa, koji predstavlja jedno od jezgara Frojdove teorije, i koji ukoliko nije dobro razrešen predstavlja suštinu neuroze. Nakon ovih razvojnih faza nastupa period latencije koji traje do porasta libida u pubertetu i ponovnog oživljavanja seksualnog nagona.

Jedan od stubova psihoanalize jeste pojam uvida, koji označava uviđanje suštine, gledanje iznutra. Stoga je celokupan psihoterapijski proces orijentisan na to da pacijent stekne uvid u prirodu i poreklo svojih smetnji. Po Frojdu, postoje dva tipa uvida – intelektualni i  emocionalni. Prvi, intelektualni uvid, odnosi se na bavljenje problemima i sećanjem, ali bez afekta, i za njega je karakteristično da ne dovodi do izlečenja. Da bi do izlečenja došlo neophodan je i emocionalni uvid, odnosno da intelektualne doživljaje prate afektivna stanja koja potom klijent pretvara u reči – ne bi trebalo da uspeh izostane. Zato su intelektualni uvid zvali neproduktivni uvid, a emocionalni uvid – pravi uvid.

Dva jako važna termina za teoriju psihoanalize jesu fenomen transfera i kontratransfera. Transfer u suštini predstavlja sveprisutan fenomen u čovekovom životu, i odnosi se na ponavljanje psihičkih obrazaca iz detinjstva u sadašnjosti. Kada govorimo o transferu u psihoterapiji, za njega su jako važne dve karakteristike. Prva, da je odnos prema terapeutu nepriličan i da ne odgovara sadašnjosti, i drugo, da predstavlja ponavljanje prošlosti – tačnije odigravanje psiholoških obrazaca prema značajnim figurama iz prošlosti u sadašnjosti. Klijent ovo radi nesvesno, umesto da se tog odnosa seća on ga odigrava i na taj način obogaćuje sam proces psihoanalize i pruža značajne informacije terapeutu o sebi. Zbog toga je jako važno da terapeut “preživi” transfere pacijenta i da ih analizira i razume. Na primer pacijent u toku psihoterapije može pokazati snažnu mržnju i odbojnost prema terapeutu, čak da bude i agresivan, ali terapeut ga zbog toga neće odbaciti kao što bi to uradili drugi ljudi iz života te osobe. Umesto toga on pokušava da otkrije koji odnos iz prošlosti pacijent ponavlja u sadašnjosti. S druge strane, kao što pacijenti razvijaju transfer prema terapuetu, terapeut prema pacijentima može razviti kontratransfer. I jedan i drugi fenomen su slični procesi, koji se odnose na doživljavanje druge osobe kao nekoga iz prošlosti. Transfer može biti pozitivan i negativan. Pozitivan transfer odnosi se na pozitivna osećanja i reakcije prema terapeutu (ljubav, obožavanje, dopadanje, predanost, cenjenje, divljenje, zaslepljenost, strast, čežnju i slično) i čuveni primer jeste zaljubljivanje u svog terapeuta. Negativan transfer odnosi se na negativne emocije i reakcije usmerene na terapeuta – bes, hostilnost, nepoverenje, gađenje, gorčinu, zavist, mržnju i slično. Razlika je ta što se transfer analizira u seansama, a kontratransfer se nadzire samo od strane terapeuta, eventualno supervizijom sa drugim terapeutom ukoliko je izuzetno snažan pa sam terapeut ne može da se izbori sa njim. Važno je da terapeut bude u mogućnosti da se bavi svojim kontratransferom, jer na taj način unapređuje sebe a i može steći važne informacije o samom pacijentu i njegovoj organizaciji ličnosti.

Još jedan jako važan termin u psihoanalizi jeste pojam otpora. Otpor predstavlja snagu kojom se klijent oduprie pokušajima terapeuta da utiče na njega. Rasvetljavanje pacijentovih otpora, nastojanje da ih prevlada i razume, jeste suština psihoterapijeske aktivnosti tokom trajanja psihoterapjiskog procesa.

Naposletku, za psihoanalizu je karakterističan psihološki detreminizam. Veliku važnost ona pridaje događajima u detinjstvu i odrastanju deteta uopšte. Smatra da iskustva u detinjstvu determinišu život odrasle osobe. Ovo stanovište dobro se ogleda u rečenici dete je otac čoveka. Tokom svakodnevnog života ljudi imaju iluziju da čine slobodan izbor, ali to nije tako, oni zapravo žive scenario koji je napisalo nesvesno. Upravo zato psihoanaliza tvrdi da ponašanje ljudi uvek ima svoje značenje. Kasnije, iskustvo je pokazalo da princip psihičkog determinizma nije uvek na snazi, te da postoje izvesna odstupanja. Na taj način otvoren je izvestan slobodan prostor za svesne izbore klijenta.

 

Psihoanaliticka psihoterapija – sličnosti i razlike sa psihoanalizom

Psihoanaliticka psihoterapija i psihoanaliza imaju istu teorijsku osnovu, isti odnos prema psihičkom funkcionisanju i psihopatologiji. Što se tiče formalnih razlika one se odnose najviše na učestalost – psihoanaliza se praktikuje u seansama koje se odvijaju 3-5 puta nedeljno, dok se psihoanalitička terapija održava 1-3 puta nedeljno. Takođe, u klasičnoj psihoanalizi koristi se kauč na kome pacijent leži, dok se u psihoanalitičkoj psihoterapiji ne koristi. Što se tiče suštinskih razlika, jedna od osnovnih je ta da je u psihoanalizi terapeut mnogo neutralniji, dok je u psihoanalitičkoj psihoterapiji manje neutralan i više angažovan. Takođe, za psihoanalizu je najvažnije biti sa objektom, dok je za psihoanalitičku psihoterapiju važnije činiti nešto sa objektom.