Prevazilaženje depersonalizacije i derealizacije

Ako ste počeli da čitate ovaj članak postoji velika šansa da vam se u poslednje vreme dogodila neka tragična situacija u životu. Međutim, ona je umesto zdravog procesa tugovanja prerasla u nešto potpuno drugačije. Možda se svaki dan budite, jedete, odlazite na posao, intereagujete sa drugima ali bez trunke emocionalne uključenosti u ovo. Ponekad vam dodje da se uštinete kako biste potvrdili da je vaše telo i dalje vaše telo. Osećate se otuđenim od sebe. Reči koje svaki dan čujete deluju vam čudno, poznato okruženje i objekti strani, čak i vaša rođena deca vam se čine dalekim. Osećate se kao da ste u snu ili nekoj izmenjenoj realnosti, a vaše telo nastavlja da obavlja stvari koje je radilo i do tada. Osećate da živite kao robot. Živite u anksioznosti da ovaj doživljaj nikada neće prestati i da ćete večno živeti u tom strašnom stanju izmenjene realnosti…

Šta je depersonalizacija?

Svi mi ponekad u životu doživimo ovo stanje, ali samo 2% populacije doživljava hroničnu depersonalizaciju. Po dijagnostičkom i statističkom priručniku mentalnih poremećaja (DSM-IV) poremećaj depersonalizacije karakteriše se:

1. stalni doživljaj odvojenosti od svog mentalnog procesa ili tela, sa utiskom kao da ste posmatrač istog
2. vaše iskustvo depesonalizacija izaziva značajan stres i onemogućava vam da funkcionišete u raznim sferama (socijalno, poslovno…)

Da bi ste bili dijagnostikovani kao poremećaj depersonalizacije vaše testiranje realnosti mora biti očuvano. Naime, svesni ste da je vaše stanje čudno, ali to nisu halucinacije, jer ste svesni svega što se dešava oko vas. Imate doživljaj nedostatka povezanosti, izmenjen doživljaja svog tela, drugačijeg načina mišeljenja. Premda ga imate i  veoma je neprijatno, važno je da ste ga svesni.

Depersonalizacija nalikuje tome kao da ste zarobljeni u mehuru, bez mogućnosti kontrole spoljašnje realnosti. Otupljeni ste i mentalno i emotivno. Iako znate da treba da vam je stalo do određenih stvari, nemate taj osećaj. Prirodno, verni pratioci doživljaja depersonalizacije su depresija i anksioznost.

Depersonalizacija utiče na mentalne procese – sjedne strane može vam biti teško da se koncentrišete, osećate kao da vam je glava prazna, ali s druge strane, vaše misli mogu biti ubrzane i zbrkane, i možete imati problema sa pamćenjem. Sećanje na nekadašnji život može vam delovati daleko ili kao tuđe. Takođe, veoma često se zaboravljaju svakodnevne stvari.

Šta je derealizacija?

Srodna depersonalizaciji je derealizacija. Ona predstavlja izmenjeno viđenje realnosti. Ljudi koji su je iskusili u tim trenucima svet opisuju kao čudan i nerealan. Na primer, objekti mogu delovati drugačije (manji ili veći nego što jesu), poznate situacije mogu delovati strano i izmenjeno, ljudi sa kojima svakodnevno interagujete mogu vam delovati otuđeno, nepoznato i kao da sve sve odigrava mehanički. Takođe možete imati doživlja da ste lakši nego što jeste, ili oslabljenost bazičnih čula. Objekti mogu delovati dvodimenzionalno i drugačijih boja. Često takođe možete iskusiti i vrtoglavice.

Ova dva fonomena najčešće se povezuju sa teškim gubicima, traumom ili korišćenjem psihoaktivnih supstanci.

Depersonalizacija kao disocijativni poremećaj

Disocijacija znači parcijalno ili totalno odsustvo svesti on nekim aspektima naših doživljaja. To znači da na neki način nemate pristup sadašnjem trenutku. Prediktori depersonalizacije jesu zlastavljanje i trauma.

Šta održava depersonalizaciju?

• Stalni fokus na depersonalizaciju – pojačano praćenje unutrašnjih događaja i spoljašnje realnosti. Ovo dovodi do opsesivnog razmišljanja kako izaći iz trenutnog stanja koje je za osobu nepodnošljivo, i ono vodi neprijatnim mislima, frustraciji i bespomoćnosti.
• Recimo da se jedno jutro probudite sa doživljajem da se nešto izmenilo, otupljenosću i otuđenošću… Prvo vas ovaj osećaj ne plaši, ali kako ne prolazi počinjete da brinete, i odlazite kod lekara. Veoma često se dešava, da pošto ovo nije dovoljno ispitan fenomen, psihijatri postave pogrešnu ili pogrešne dijagnoze. Zatim vi krećete da se informišete na internetu i vidite da tamo ljudi pišu da kod nekih depersonalizacija ostaje doživotna. Postajete prestrašeni i užasnuti. Kakva vas budućnost čeka? Počinjete da brinete o tome da život više nikad neće biti isti, ovo dodatno intenzivira simptome i vaš fokus na njih – depersonalizacija i derealizacija postaju gore! Ovim ste ušli u začaran krug pogoršavanja depersonalizacije fokusom na simptome i užasavanjem povoodom njih.
• Postoje 2 načina mišljenja koji pojačavaju depersonalizaciju i derealizaciju:
  1. opsesivne misli – intruzivne, nametnute misli neprijatnog sadržaja (npr. “Možda su ovo simptomi neke neurodegenerativne bolesti…”)
  2. ruminiranje – znači ustvari “preživanje” (kao kod krava) naime mentalni proces u kome stalno vrtimo i obrađujemo nerazrešenu priču (npr. Kako je moguće da ne osećam ljubav prema svom mužu, kog sam volela čitav život? Još gore – zašto ne osećam povezanost sa svojom bebom? Kakva sam ja to majka!”)

Vežba

Zatvorite oči i koncentrišite se na disanje. Budite svesni kako udišete vazduh i kako se vaš abdomen širi…Primetite kako automatski normalno dišete. Par trenutaka skoncentrišite se samo na ritam svog disanja…

1. Posmatrajte svoje misli sa svešću o ovom trenutku. Budite opserver svojih mislim kako mogu biti nepovezane, ali isto kako se mogu združiti i postati neprijatne teme.
2. Zapišite koliko deprsonalizovano se sada osećate. Koliko ste u dodiru sa svojim senzacijama, emocijama, koliko ste uopšte mogli da se koncentrišete na ovu aktivnost? Koliko se osećate da ste povezani sa svojim telom?
3. Sada se skoncentrišite na nekoliko određenih misli i obratite pažnju kako vaš um reaguje na njih. Obratite pažnju kako se vaše emocije menjaju kada se dodirnete određenih tema. Posmatrajte svoje unutrašnje reakcije direktno!

Nikad neću moći da imam smislenu vezu/odnos sa drugom osobom.

Stalno imam ovaj doživaljaj otuđenosti od same sebe

Doktori nikada neće moći da mi pomognu! Osuđena sam sama na sebe.Niko ko ovo nije iskusio ne zna koliko se loše osećam.

Kako uopšte mogu nastaviti sa ovim osećajem nerealnog?

4. Sada vratite pažnju na to koliko depersonalizovano se osećate. Kako su se vaša osećanja menjala od početka vežbe? Primetite kako su se vaše senzacije, emocije i misli menale tokom vežbe.

5. Kada ste spremni otvorite oči i vratite pažnju na spoljašnje okruženje.

Ova vežba pokazuje nam koliko naše misli i uopšte jezik koji koristimo utiču na naše emocije i ponašanja. Naime, da gore pomenutim mislima pogoršavamo naše trenutno stanje.

Rešenje: Prestati voditi rat sa negativnim mislima! Depersonalizacija i derealizacija postaju gore kada pokušamo da ih se otarasimo. Kada izbegavamo neprijatne misli i osećanja mi izbegavamo sastavne delove života. Stoga kroz vašu ličnu borbu razvijate neproduktivnu strategiju pokušaja da limitirate neprijatnost. Ono što je najvažmija lekcija jeste naučiti ne zanemarivati ostatak života dok imate iskustvo depersonalizacije.

Kako pomoći sebi?

Ono što je jedan od najvećih problema kod depersonalizacije i derealizacije jesu opsesivne misli koje se tiču predviđanja katastrofičnih posledica. Na primer, “Depersonalizacija je užasna. Osećaću se ovako zauvek.” Zatim katastrofični zaključci poput “Provešću život potpuno sam, otuđen od drugih ljudi.” “Završiću u psihijatrijskoj instituciji.” “Postaću teret svojoj porodici i na kraju će me napustiti…” i slično. Ovakve misli uvede nas, naravno, u određene emocije (anksioznost, depresiju) i ponašanja (izbegavanja ranijih aktivnosti).

Ono što je bitno, jeste shvatiti da iako su nam misli i emocije često korisne u raznim životnim situacijama, one takođe mogu raditi i “protiv” nas. Važno je znati da mi, bez obzira na misli i emocije, možemo donositi drugačije ili suprotne odluke koje će nas kasnije voditi ostvarenju cilja. Dakle, na primer, ja se i pored toga što se bojim vožnje liftom i imam misli da ću se u istom zaglaviti i ugušiti, mogu izložiti vožnji liftom, uprkos svom strahu i navirućim mislima, te na taj način sebi dokazati da mi se u liftu zapravo ništa ne događa. Ovo se može primeniti i na obične životne situacije u kojima potpadamo pod uticaj svojih emocija, a koje nas ne vode ostvarenju cilja, već nas, nasuprot, od njega udaljavaju.

Ako dozvolite da vaše emocije vode vaše ponašanje, stanje depersonalizacije postaje gore. Zašto? Ako krenete da izbegavate svakodnevne aktivnosti, posao, vezu, itd, postajete sve više fokusirani na samo depersonalizaciju i ruminacije (stalno razmišljnanje) o njoj.

I ne samo to, ako sebe izjednačavate sa svojim mislima (“ja sam depersonalizovana”) – onda će vaše misli i etikete koje dajete sebi uticati na vaše odluke, tako da ćete se više ponašati u skladu sa onim što osećate. Drugim rečima, ako sebe definišete kopletno osećajem depersonalizacije, onda je teško videti sebe u bilo kojoj drugoj ulozi, zar ne?

Ono što takođe doprinosi održavanju depersonalizacije jeste izbegavanje iskustava koja su negativna. Već sama po sebi depersonalizacija jeste jedan vid izbegavanja ovih iskustava. Osoba koja je depersonalizovana/derealizovana ima negativna unutrašnja iskustva: nedostatak mentalne jasnoće, teškoće da se opišu osećanja, čulna otupljenost… Jedini način da se izbegne ovaj začarani krug jeste spremnost da se dožive neprijatna stanja.

Kognitivno defuziranje

Za većinu ljudi je teško da zamisli da nas naš um ponekad vara. Rekcija većine ljudi na negativne misli je “šta da uradim da ih popravim?”.

Kognitivno defuziranje odnosi se na stvaranje distance prema našem misaonom procesu. Čak iako naše misli reflektuju “pravu” opasnost, na kraju dana – to su samo misli, i uzmanje svake takve misli za ozbiljno dovodi stvaranja patnje. Stoga je zdravo u ovom slučaju zauzeti distancu prema svojim mislima, a ne stapati se sa njima. Naime, postoji ozbiljna razlika između posmatranja misli (kognitivna defuzija) i posmatranja kroz svoje misli (kognitivna fuzija). Kada smo fuzirani sa svojim mislima, ne postoji razlika između misli i realnosti! Zato je jako teško ne reagovati u skladu sa nečim za šta smatramo da je istina. S druge strane, kognitivno defuziranje, zahteva posvećenost i disciplinu, ono ne dolazi samo od sebe, za njega je potrebna vežba. Međutim, ono vam može pružiti odmor od sopstvenih napornih misli.

Puna svesnost

Puna svesnost odnosi se na bivanje prisutnim u trenutku, svesnost o svojim doživljajima. Iako je ljudima koji imaju derealizaciju dosta teško ostati fokusiran na svoje misli i doživljaje baš zato što je jako bolno. Međutim, ovo je jako važna tehnika, upravo jer nas uči da doživimo i fokusiramo se na senzacije (a ne naše interpretacije senzacija). Trik ovde je samo posmatrati – bez prosuđivanja! Funkcija tehnike pune svesnosti nije da nas odvede “negde” nego upravo da vidimo gde smo sada.

Prihvatanje i spremnost

Odnosi se na uključivanje u život uprkos neprijatnosti koju osećamo. Ono što ljudi načešće misle je sledeće: “Ne treba da radim nešto bez da to osećam! Ne bi trebalo ovako da živim! Samo želim da derealizacija ode!”. Naravno, ove rečenice oslikavaju vaše želje, ali dobro se zapitajte da li vam pomažu? Da li vam to što odbijate da se ponašate suprotno onome što osećate u ovom slučaju donosi dobro?

Suština jeste prihvatanje i spremnost da se neprijatnost doživi i oseća, ali da uprkos njoj delamo u skladu sa za nas važnim vrednostima.

Vrednosti

Naše vrednosti mogu nam dati dobru smernicu u kom pravcu da delamo, upravo jer su manje podložne oscilacijama, predvidljivije su i konstantnije. One su kao neki životni kompas. Stoga je veoma važno razjasniti šta su za nas oblasti života kojima je neophodno pridati više pažnje. I kada to odredimo, posvećeno delovati u skladu sa vrednostima bez obzira na neprijatnost.

Master kliničke psihologije

Olivera Novaković

psiholog.oliveranovakovic@gmail.com

Literatura:

Donnelly, K., & Neziroglu, F. (2010). Overcoming Depersonalization Disorder: A mindfulness and acceptance guide to conquering feelings of numbness and unreality. New Harbinger Publications.