Još čuveni filozof Martin Hajdeger rekao je da “bačenost čovek u svet, bez znanja odakle dolazi i kuda treba da ide” – beskompomisno definiše suštinu čoveka. Te da čovek bez svog izbora “jeste i mora biti”. Međutim ovakva datost nije nešto stalno nego je nešto što čovek mora iznova i iznova uzimati na sebe kako bi iskusio “istinu svog postojanja.”

Upravo ova činjenica je u bliskoj vezi sa, za čoveka jednom od najvažnijih tema, temom smrti ili konačnoj granici našeg života, te da je za čoveka od presudnog značaja prihvatanje sopstvene konačnosti. Zvuči krajnje strašno kada dodjemo do uvida da je jedino sigurno uporište i jedina izvesnost – smrtnost.

Medjutim! Konačni ishod ne mora nužno odrediti ceo proces. Prihvatanjem smtnosti čovek postaje oslobodjen svih stega, i postaje stvaralac u pravom značenju te reči. Čarls Svindol (pastor i pisac) rekao je jednu sjajnu rečenicu: “Mi ne možemo promeniti neizbežno. Ali ono što možemo uraditi jeste prominiti naš stav. Život je 10% onog što nam se dogodi, a 90% je ono kako mi reagujemo na to što nam se dogodilo”. Vraćajući se na velikog mislioca Hajdegera, čovek je zapravo slobodan, te nema nikakvih zakona koji bi nas određivali i sputavali. Naravno, ovde se akcenat stavlja na kreativnost čoveka, ukoliko “odaberemo” da budemo slobodni. Paradoksalno u toj “bačenosti” u život mi zapravo imamo punu slobodu da budemo ono što jesmo! Te da su i um i logika i etika samo proizvodi kulture koji nas stavljaju u određene okvire koji dovode do toga da zapravo gubimo mogućnost da čujemo “zov bića” – naše esencije. U svim nametnutim normama mi gubimo dodir sa svojom suštinom. Međutim, oslobađajući se nametnutih stega, čovek ima kapacitet da se poveže sa svojim bićem u “neraskidivu” pa i kosmičku celinu te da na taj način uživa ono što je najbliže “neograničenoj slobodi”. Ako smognemo hrabrosti da damo glas svom biću, postajemo sposobni za kreativno i kako Hajdeger kaže: “da proizvodimo novo i neviđeno, ono što nikad i nigde nije bilo…”. Postajemo slobodni kreatori svoje “sudbine”. I umesto zakrčenog i zarobljenog bića koje samo “egzistira”, zapravo počinjemo da živimo. Postajemo ono što holandski sociolog i istoričar Johan Huizinga naziva Homo Ludens – biće koje se igra.  

Bavljenje smislom je jedna od najautentičnijih bitki čoveka. Mnogi najumniji ljudi su sebi postavljali ista pitanja. Sjajni pesnik Dučić rekao je “Ko smisao života nije tražio, taj nije ni živeo”. Dakle, ljudi koji lutajući uplašeni traže smisao, nisu izgubljeni – već zapravo na pravom putu. S tim što taj put nije jedan, niti je smisao jedan, niti je pronađeni smisao zauvek i nepomenljiv. U stalnoj dekonstrukciji postojećeg, mi se dublje i dalje razvijamo, i imamo mogućnost da u beskonačnom broju polja iznova pronalzimo sebe i bivamo slobodni. Nasuprot tradicionalnoj percepciji neizvesnosti kao opasne i strašne, otvara se jedno novo polje, polje slobode da iznova biramo, rušimo, gradimo, stičemo i gubimo, učimo i igramo se. Ako pogledamo malo dete, ono bez straha, neukaljano normama današnjice slobodno kroči u nove avanture. Naš zadak je zapravo da opet budemo deca koja se slobodno i nesputano igraju sa novim prilikama, situacijama, učeći iz njih, i noseći saznanja u nova kreativna susretanja sa sobom i svetom. Prihvatanjem kraja, mi zapravo zakoračujemo u jedan novi početak, prepun bezbojnih šansi i trenutaka koji su jedinstveni i neponovljivi. Prihvatanjem smrtnosti – mi postajemo slobodni.

Klinički psiholog i REBT psihoterapeut

Olivera Novaković

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.