“Ne sudi” – ljudi su samo ljudi

Sve počinje i završava se time koliko smo zapravo spremni da prihvatimo tuđu različitost.

Međutim, da bismo prihvatili druge kao nesavršena i komleksna ljudska bića, moramo krenuti od sebe.

Da li primećujete nekad koliko ste skloni samokriticizmu? Koliko ste skloni da osuđujete sebe zbog nekih grešaka koje ste napravili, ili neuspeha koji su vam se dogodili? Mislite za sebe kako ste neuspešni, manje vredni i slabi…

Važno je da znate da u tom trenutku vršite grešku preterane generalizacije svodeći sebe celog, na jedan svoj aspekt – što je pre svega logički nepravilno. Često nam se dešava da sebe poistovećujemo sa svojim neuspelim brakom, činjenicom da nismo uspeli završiti fakultet koji smo hteli, ili su nam dali otkaz na poslu… Ili nas je ostavio neko koga smo voleli? Ljudi su skloni da u tim situacijama sebe obezvređuju. Da daju sebi raznorazne negativne etikete zbog kojih se osećaju loše. Stoga često sebi govorimo da smo “neuspeh od osobe”, “slabić”, ili još neki pogrdniji naziv. Pre svega, mi nismo svoje greške. Ali greške jesu deo čovekove ljudskosti. Razmislite o tome kako izgleda jedan ljudski život? Da li je on serija savršenih, nepogrešivih događaja i postupaka ili je on ipak nešto drugo?

Ako bih vas pitala, da li beba odmah nauči da trči – šta biste rekli?

Odgovor je naravno ne. Naša pogrešivost je duboko ljudska osobina. Od trenutaka kada dođemo na ovaj svet, do trenutka kada sa njega odlazimo – mi pravimo greške, i događaju nam se loše i neželjene situacije. To je sastavni deo života. Branko Miljković rekao je jednu predivnu rečenicu “ Ako smo pali – bili smo padu skloni.” U prirodi čoveka je da iz svojih greška uči. Naša nesavršenost je naša inherentna osobina. Međutim, svi mi branimo sebi i drugima da budu pogrešivi, zahtevajući da čovek bude savršenstvo u malom. Ali čovek nije savršeno biće.

Zašto onda sebe i druge obezvređujemo kada te greške pravimo?

Ovde nije na odmet setiti se jedne metafore… Ako imate veliku korpu voća, u kojoj su jabuke, kruške, pomorandže, banane, jagode, trešnje, višnje… I u toj korpi nađete dve, tri trule voćke – da li ćete uzeti tu korpu i celu je baciti u đubre. Nećete. Probraćete one koje su trule, a ipak pojesti one koje su zdrave. Tako je i sa ljudskim bićem. Svi mi imamo svoje vrline i mane. Snage i slabosti. Da li možemo otpisati sve ono lepo što neko poseduje, zbog nekih njegovih određenih mana? Za nas nije dobro da to radimo. Zašto? Zato što globalno vrednovanje sebe i drugih ljudskih bića stavlja nas u poziciju Boga iz koje sudimo sebi ili drugima celokupno, a posedujemo samo određen set informacija o toj osobi. Na taj način kod sebe generišemo pregršt negativnih emocija poput depresije, krivice, besa, povređenosti i slično.

Zapravo postoji jedna mnogo zdravija filozofija – a to je filozofija bezuslovnog prihvatanja sebe i drugih ljudi sa svim svojim nesavršenostima. Ovakav pogled na ljude daje nam mogućnost da ih ne osuđujemo nego da ih bolje razumemo. Kad neki fenomen bolje razumemo – to nam  omogućava tačniju poziciju iz koje donosimo sud i zaključke. Pritom, uvek treba znati da je naš kognitivni aparat (mozak) poprilično ograničen aparat, i uvek treba ostaviti prostora da neke stvari nikad nećemo saznati – jer prosto ne možemo. Ovo nas uči izgradnji jednog posebnog kapaciteta – a to je kapacitet za negativno i neobjašnjivo. To znači da prihvatamo činjenicu da ne možemo sve znati niti razumeti i da je to u redu. Neke stvari će ponekad ostati nejasne. Ali da bez obzira na to, mi možemo da ih integrišemo kao životna iskustva.

Zapravo, dajući pravo sebi i drugima da budu pogrešivi – dajemo sebi i drugima slobodu da budemo ljudi. I upravo iz te pozicije mi možemo na funkcionalniji način pristupiti problemu. Ako sebi branite da pogrešite – kada se to dogodi, osuđivaćete sebe, i biti ljuti na sebe ili depresivni, ili pak osećati krivicu zbog stvari koje ste učinili. Važno je oprostiti sebi. Praštanje je jedan predivan čin kojim oslobađate sebe bespotrebnog tereta. I hrišćanstvo upravo govori istu stvar “Ne osuđuj grešnika – nego greh”. Mi možemo govoriti o neadekvatnosti nečijeg postupka, ali ne i o čoveku u celini, jer nikada ne znamo sve uslove iz kojih je neko potekao, iskustva koja su ga gradila, i zbog čega je postao ono što je postao. Takođe, obezvređujući ga – ne dajemo mu šansu za promenu. A mnoge životne situacije, dokazuju da je čovekov kapacitet za promenu – veliki!

Važno je, pre nego što krenemo da sudimo nekome, da se za trenutak odmaknemo od slike njegovog dela, i setimo se da mi ne znamo šta se sve u toj osobi dešava, koje muke je muče, na koji način je odrastala, šta joj se pre pet minuta desilo. Čuveni filozof Lajbnic rekao je da smo mi svi monade. Svetovi za sebe. I mi se samo u nekim tačkama dodirujemo. Ali nikada u potpunosti ne saznajemo drugo ljudsko biće. Uvek treba imati na umu da je polazna tačka iz koje donosimo zaključke poprilično bazirana na ograničenom broju informacija. Ljudi nisu stvari. Ljudi nisu unapred određeni mehanizmi. Ljudi su individue – u pravom smislu te reči. Zbog toga je važno, negovati filozofiju prihvatanja nasuprot filozofiji osuđivanja i obezvređivanja.

Ono što možemo da uradimo, jeste da pokušamo da razumemo iako neke stvari nikada nećemo razumeti do kraja. Ali važno je dati ljudima šansu – da budu ljudi. Prvi korak ka tome jeste svest o nesavršenosti i pogrešivosti.

Svako od nas nosi svoj “krst”. I svakome je svoj najteži. Međutim, pre nego što kažemo da je neko zao, lud, slab ili bezvredan, treba duboko da se zapitamo – “ko smo mi da sudimo?”. Ono što se treba preduzeti jeste mera, da se loša ponašanja drugih svedu na minimum. Ali svi mi imamo svoju odgovornost i doprinos u kreiranju takvog sveta.

Najlepše stvari na ovom svetu su besplatne i svima dostupne. Topla reč podrške. Osmeh. Srdačan pozdrav. Nikada ne znate koliko mali gest, u datom trenutku, može značiti.

Zato ne škrtarimo na onome što malo zahteva a može mnogo da znači.

Klinički psiholog 

Olivera Novaković

psiholog.oliveranovakovic@gmail.com