mitovi

Ako bismo ljubav sagledavali samo kao osećanje ili ponašanje, sagledavali bismo je previše uprošćeno. Ljubav predstavlja odnos. I ne samo odnos subjekta prema objektu ljubavi – jer bi to bila, jednostrana, neuzvraćena ljubav, nego odnos dveju osoba koje su istovremeno i subjekt i objekt ljubavi. To znači da se struktura ljubavi sastoji od dva osećanja “voleti” i “biti voljen”. Na taj način ljubav postaje stabilna i postojana, u suprotnom, postojala bi samo dok postoji određeno ponašanje ili određena emocija. Takođe, definicija ljubavi kao odnosa omogućava nam da se u ljubavnom odnosu ispoljavaju i drugačije emocije kao što su bes, tuga, povređenost, ravnodušnost, itd. Sama definicija ljubavi je kompleksna i varira od autora do autora i od teorije do teorije. Ali sama definicija ljubavi ni neće biti tema ovog teksta. Ono čime ćemo se baviti u ovom tekstu, biće zapravo mitovi o ljubavi, koji ugrožavaju kvalitet odnosa sa voljenom osobom jer predstavljaju iskrivljena, nerealna i kvazilogična uverenja od kojih polazimo kada gradimo ljubavni odnos sa nekim. Ovakve iskrivljene predstave odgovorne su za najveći deo ljubavne patnje.

Zoran Milivojević (2004) navodi da četiri osnovne iskrivljene predstave o ljubavi koje on naziva tetrada ljubavne propasti:

  1. Partnerska ljubav je za osobu najviša ili vrlo visoka životna vrednost – što vodi tome da što je ljubav više vrednovana to su problemi u ljubavi za ovu osobu veći izvor stresa i patnje, i obrnuto, što je “uspešnija” u ljubavi osoba je srećnija i zadovoljnija
  2. Osoba je nesvesna sopstvene predstave o ljubavi i njenih sadržaja
  3. Predstava o ljubavi je značajno iskrivljena, stoga osoba ima velikih poteškoća u pronalasku ili zadržavanju partnera
  4. Predstava o ljubavi je previše rigidna i ne menja se čak i ako realnost govori suprotno

Ovaj tekst baviće se iskrivljenim predstavama o ljubavi, odnosno iracionalnim uverenjima, koja ljude sprečavaju da ostvare ili održe zdrave partnerske odnose.

Mitovi o ljubavi su:

Ljubav je smisao života

Ovo najbazičnije uverenje, odnosno predstava ljubavi govori o tome, da ako osoba izgubi ljubav, ona gubi smisao  života. Ljudi koje ostanu bez partnera a poseduju ovo uverenje, doživaljavaju “smak sveta” i često su skloni destruktivnom i auto-destruktivnom ponašanju. Kada je vrhovna vrednost osobe ugrožena, ona predstavlja izvor najvećeg mogućeg stresa za nju. Stres nas pokreće na akciju, odnsono na adptaciju ili promenu date situacija, ali ukoliko osoba ne uspeva u tome, nastaju poremećaji. Ako osoba izjednači ljubav i životni smisao, gubitkom ljubavi gubi smisao života. To znači da je voljena osoba vrednija od samog života. Čuvene su ljubavne priče bazirane na ovom mitu. Osobe koje poseduju ovaj iracionalni obrazac mišljenja kompulsivno ulaze iz jedne u drugu vezu kako bi prevazišle “užas usamljenosti”. Periode samoće doživljavaju paradoksalno kao zarobljeništvo i očaj. Takođe, ove osobe često su sklone da ostaju u disfunkcionalnim i zavisničkim vezama jer nisu u stanju da napuste svog partnera. Osobe su čak sklone, da bi očuvale ljubav, da prekoračuju i krše društvene norme, pod opravdanjem “u ljubavi i ratu sve je dozvoljeno”. Jedan od mehanizama da se osoba izbori sa gubitkom ljubavi, odnsno gubitkom smisla, jeste sublimacija. Sublimacija predstavlja usmeravanje svojih nagona i potreba na nešto društveno prihvatljivo, na taj način osoba se može posvetiti Bogu, napuštenim životinjama, napuštenoj deci, ali ovo nije autentično, nego predstavlja beg i zaštitu od daljeg razočaranja.

Jako je važno shvatiti da ne postoji samo jedan smisao života, stoga je neophodno odustati od poistovećivanja partnerske ljubavi sa životnim smislom, te je neophodno pronaći neku širu definiciju sopstvenog života. Smisao života je sam život! Te usvojiti uverenje da je ljubav jako važna i da je jako vredna, ali da nije neophodna i najvažnija. Ovakav način razmišljanja je racionalan i njegova forma bi trebala da glasi na sledeći način: “Ja bih jako voleo da posedujem ljubav, ali ne moram, i čak i ako je nemam, ja to mogu da podnesem, iako je teško, takođe, nemanje ljubavi nije užasno, nego loše (ili veoma loše). To što sam ostavljen ili nemam ljubav, ne čini me bezvrednim ljudskim bićem, nego ljudskim bićem koje je kompleksno i čija vrednost je bezuslovna, nemerljiva i postojeća sama po sebi. Ja vredim i bez partnerske ljubavi, moj život i tada ima smisao”. Ovaj način razmišljanja učiniće osobu osoposobljenom za zdrav partnerski odsnos, ili da se sa gubitkom istog na zdrav način izbori.

Prava ljubav se stalno oseća

Ovo uverenje govori o da ukoliko prema nekoj osobi prestanem u datom trenutku da osećam ljubav (budem ravnodušan ili osetim neku drugu negativnu emocju – mržnju, bes i slično) – ja je više ne volim. Ovaj uverenje predstavlja veliku zabludu. Zašto? Zato što ni jednu emociju ne osećamo u kontinuitetu. Emocije su kao talasi, nekad veći, nekad manji, imaju svoje pikove, ali dolaze i odlaze. Međutim ljudi često veruju da se “prava ljubav” oseća kao stalna sreća, ili kao večita zaljubljenost, ili velika strast, kao i da je seks u njoj stalno fantastičan. Ovde je važno naglasiti da se prijatnost kao neko osećanje koje je dokaz ljubavi, ne može osećati stalno, kao i bilo koja druga emocija. Takođe, da znaci ravnodušnosti, besa ili neke druge emocije nisu dokaz prestanka ljubavi, jer ljubav je mnogo kompleksnija tvorevina, i ona predstavlja odnos u kome se mogu ispoljavati razna osećanja.

Stoga bi racionalan način razmišljanja u ovoj situaciji podrazumevao uverenje: “Ja bih jako voleo da stalno osećam ljubav, ali ja to ne moram, ponekad mogu imati i druge negativne emocije (bes, ravnodušnost, mržnju…) i to nije ništa užasno, već samo loše, i nije tačno da ja to ne mogu da podnesem, već upravo da je za mene, i očuvanje mog odnosa dobro da naučim da tolerišem i druge emocije koje mi ne prijaju. Takođe, ako je pratner ljut ili indiferentan u nekim treucima, to ne znači da me ne voli, on kao i ja ima pravo da oseća širok spektar ljudskim emocija jer je složeno biće, i takve emocije su deo svakog odnosa pa i odnosa ljubavi.”

Prava ljubav je stalna sreća

Za ovo uverenje karakterističan je infantilni stav da je ljubav blaženstvo. Ovi ljudi izjednačavaju ljubav sa srećom, što znači da ako osećaju ne sreću znači da nema ljubavi. Međutim ljubav i sreća su dva odvojena osećanja. Neki ljudi mogu snažno voleti jedno drugo ali biti nesrećni zbog nekih drugih razloga, s druge strane, neki ljudi mogu biti srećni ali da nisu u ljubavi, jer ih neke druge stvari čine srećnima. Ovaj mit o ljubavnoj sreći proteže se kroz većinu bajki kroz rečenicu koja se upečatljivo nalazi na kraju istih “…i živeli su srećno do kraja života…”. Ovo iracionalno uverenje dovodi do toga, da kada svog partnera ugledamo nezadovoljnim, mislimo da nas više ne voli. Ili očekujemo da nas neko drugi “usreći” iako je svako biće odgovorno za svoja osećanja.

Stoga je ovo uverenje mnogo bolje zameniti sledećim “Ja bih jako voleo/la da sam većinu vremena svoje veze srećan, ali ja to ne moram da budem, mogu osećati i druga osećanja, što ne znači da svog partnera ne volim (i obrnuto), i čak i ako ponekad osećamo negativna osećanja jedno prema drugom to nije užasno, nego samo loše, i ja to mogu da podnesem, iako mi je takva situacija neprijatna”.

Prava ljubav je večita zaljubljenost

Ove osobe veruju da onog trenutka kada prestane zaljubljenost prestaje i ljubav. Međutim ljubav i zaljubljenost su dve kvalitativno različite stvari. Dok je zaljubljenost zasnovana na prividu, ljubav je zasnovana na realnom sagledavanju stvarnosti. Tako da onog trenutka kada osoba prestane sa idealizacijom partnera i sagleda ga realno – zaljubljenost prestaje. Kako ove osobe stalno očekuju snažno i dugotrajno prijatno osećanje – kada ono prestane, veruju da je došao kraj ljubavi. Zato ovakve osobe često imaju patern prelaska iz jedne u drugu vezu, kako bi stalno bile u osećanju “večite zaljubljenosti”. Ono što je važno znati jeste da je zaljubljenost negacija ljubavi, stoga je izjednačavanje prve sa drugom kontradiktornost po sebi.

Kod zrelih ličnosti zaljubljenost prelazi u ljubav, i one su sklone da prave kompromise kako bi održale kvalitetnu vezu sa partnerom. One poseduju racionalno uverenje “Nije mi neophodno da sam večito zaljubljen/a, iako mi je to osećanje prijatno, ja mogu podneti i održati svoju vezu i na drugim još kvalitetnijim vrednostima, i sam prestanak zaljubljenosti nije nikakav užas, nego prelazak sa jednog stanja u drugo stanje, te ne označava nevoljenje, već nasuprot, evoluciju odnosa u ljubav.”

U pravoj ljubavi seks je fantastičan

Postoje dva dela kontinuuma ovog uverenja. Jedan je da je prava ljubav čista i aseksualna, a drugi je da je ljubav isto što i seks, odnosno, osoba potpuno poistovećuje ova dva pojma. Time dovodi sebe u logičku grešku da ako je seks dobar ljubav je velika, i što je bolji seks to je veća ljubav, međutim da ako je seks loš nema ljubavi, ili je ima ali nedovoljno. Važno je znati da je moguće imati loš seks sa bićem koje jako volimo, ali da isto tako možemo imati odličan seks sa bićem prema kome ne osećamo ljubav. Upravo iz razloga jer su ova dva fenomena odvojena, i ne moraju biti nužno povezani. Stoga se za ove ljude, potreba za “pravim” ljubavnim partnerom svodi na traženje idealnog seksualnog partnera. Na taj način, jedna od posledica ovog uverenja jeste promiskuitet, jer osoba jedino u toku sekusalnog čina “voli i oseća se voljeno”, te kada seksualni čin prestane ona se oseća usamljeno i nevoljeno. S druge strane, postoji i tip ljudi koji po doživljenom orgazmu prelazi iz strasne želje u ravnodušnost, pa počinje da traži novu osobu sa kojom ovog obrta neće biti. Takođe, može se desiti da osobe ostaju u disfunkcionalnom odnosu sa partnerom, jer im je seks odličan. Na taj način razvijaju seksualnu zavisnost o partneru, i nesposobne su da prekinu loš odnos.

Stoga važno je prihvatiti racionalno uverenje “Ne moram imati fantastičan seks sa svojim partnerom kako bih ga voleo, iako bih želeo/la da je taj seks fantastičan, to što seks nije fantastičan ili ga nema, ne znači da svog partnera ne volim ili da on/ona ne voli mene, jer ljubav i seks nisu isto, stoga mogu podneti i loš seks ili nepostojanje seksa a da svog partnera uprkos tome volim, iako je to ponekad teško, sama ta činjenica nije užasna već samo loša, i za mene je dobro da ove dve stvari razdvojim kako bi svoj partnerski odnos učinio kvalitetnijim”.

Prava ljubav je strast

Reč strast vezuje se za pojam “stradanje”. Passio na italijanskom znači strast i ljubavni žar, ali i trpnju istradanje. Sama strast je po svojoj prirodi iracionalna – ona obuzima celo biće. Čuveni demon koji izaziva strast je Eros kod Grka, odnosno Kupidon kod Rimljana. Kada demon odapne strelicu i pogodi čoveka, ovaj postaje obuzet objektom ljubavi. Te osoba doživljava objekat svoje strasti kao najvažniji na svetu. Ova iracionalna predstava znači da ukoliko posedujemo “to najjače osećanje” – strast, posedujemo i ljubav, ukoliko strasti nema – nema ni ljubavi. Ove osobe raskidaju veze kada nestane strasti, ili kako je strast poprilično kratkog daha, idu iz jedne veze u drugu. Međutim, osoba je u stanju da ostane u odnosu koji je strastan, čak i kada je on po ostalim pitanjima loš. Ovi ljudi veruju da su strast i stradanje odlike prave ljubavi. Ipak, važno je znati da su ljubavni fanatizam i strast siguran pokazatelj iskrivljenih predstava o ljubavi.

Umesto ove iracionalne predstave, bolje je posedovati zdravo racionalno uverenje “da je lepo i da biste voleli da je vaša veza stalno strasna, ali da ona to ne mora biti, te da čak i ako u jednom trenutku strast prestane, to ne znači da je prestala ljubav, i to nije ništa užasno, nego jedna loša stvar, ali koja se može nadopuniti mngoim drugim stvarima, kao što su nežnost, poštovanje, privrženost i slično….”

Samo jednom se voli

Ovo je iracionalna predstava da za čovekla ili ženu postoji samo jedna prava ljubav za čitav život. Ljudi koji poseduju ovo uverenje ponašaju se na par načina u skladu sa njime. Prvi je da predugo biraju partnera, čekajući “princa na belom konju”, tako da na kraju ostaju sami. Drugi je da su u stanju da trpe disfunkcionalne partnerske odnose jer veruju da uprkos svemu, samo jednom mogu voleti. Treće, ukoliko ih partner napusti, ovi ljudi katastrofično i dramatično reaguju na odbačenost – ponekad telesno oboljevaju, razvijaju neki psihički poremećaj ili počine samoubistvo. Gubitak partnera, nije samo gubitak osobe iz života, nego gubitak mogućnosti da se opet voli. Četvrti obrazac jeste odluka da nakon što su ljudi “iskoristili svoju jedinu ljubav” nastavak života provedu bez ljubavi. Poslednji obrazac je karakterističan za osobe koji imaju više veza u životu, ali su sklone da svaku prethodnu vezu obezvređuju kako bi ova nova imala status “jedine prave ljubavi”. Važno je znati da je svaka ljubav prava. Tu je jako zanimljiva metafora sa bojama, koja kaže da je svaka ljubav kao neka boja, neke nam se dopadaju više neke manje, međutim sve boje se međusobno razlikuju i sve su podjednako važne i ravnopravne, nijedna boja nema primat nad drugim bojama”. Stoga je važno shvatiti da je potpuno normalno i očekivano u životu voleti više puta.

Prava ljubav traje do kraja života

Ova iskrivljena predstava o ljubavi nalikuje prethodnoj, ali za razliku od nje, po raskidu partnerske veze, osoba ulazi u intenzivanu i vremenski neograničenu patnju. Ovakva osoba ostaje doživotno fiksirana za partnera sa kojim je raskinula vezu. Ovo je izvor velikog stresa jer osoba veruje da nikada neće prestati voleti datu osobu. Zbog ovih okolnosti osobe su kao i u prethodnom primeru sklone da ostaju u ekstremno disfunkcionalnim i destruktivnim vezama.

Stoga važno je imati zdravo i racionalno uvrenje da “bih ja jako voleo/la da moja ljubav sa partnerom traje večno, ali da ona ne mora trajati večno, te da sam prestanak ljubavi nije katastrofa, nego jedno loša stvar u životu, i da kada se prestane voleti jedna osoba, kasnije će se voleti druga osoba, da ja rastanak mogu podneti iako će mi jedno vreme biti teško”.

Prava ljuba je bezuslovna

Osoba koja poseduje ovu iracionalnu predstavu duboko će verovati u to da je partner mora prihvatiti baš takvu kakva jeste, i ako je takvu prihvati to znači da je voli. U ovo slučaju ljubav je bezuslovno prihvatanje, a svaka zamerka partnera, konflikt ili kritika doživljena je kao odbacivanje. Ovakvo iracionalno uverenje verovatno da koren poseduje još u detinjstvu. Odnosno osoba regredira na nivo deteta i traži bezuslovnu ljubav nalik roditeljskoj bezuslovnoj ljubavi. Međutim, nužno je da osobe ulaze u konflikte tokom veza, jer ne postoje dve iste osobe koje će se idealno poklopiti. Ali je važno da u tim konfliktima otvaraju mogućnost drugome za promenu. Osobe koje imaju uverenje u situacijama kada se od njih zahteva neka promena najčešće reaguju na dva načina: ako su sigurni u partnerovu ljubav, ignorišu zahtev za promenom na taj način testirajući njegovu ljubav (“ako me stvarno voliš prihvatićeš me ovakvu”) ili, drugo, ako nisu sigurne u partnerovu ljubav povlače se, osećaju razočarano i sažaljevaju sebe.

Važno je namesto ovog uverenja usvojiti racionalno uverenje “Iako bih voleo/la da imam bezuslovnu ljubav, ja je ne moram imati, ona je rezervisana za decu, ja mogu podneti da je nemam, iako će mi ponekad biti teško, prihvatam to jer je to korisno za mene, i nemanje bezuslovne ljubavi nije katastrofično, nego potpuno normalno, jer ne postoji potpuno bezuslovna ljubav”. Ovde je važno takođe upamtiti da su i zamerke, konflikti pa i svađe normalan deo ljubavi i da ne znače nužno odbacivanje kao i da činjenica da vas partner prihvata kao biće/osobu ne znači da prihvata vaša “loša” ponašanja (ponašanja koja mu ne odgovaraju).

Prava ljubav će izmeniti voljenu osobu

Ove osobe veruju da je dovoljno snažno, iskreno voleti i truditi se oko osobe, i da će se “zla” osoba preobraziti u “dobru”. U prilog ovog mita govore mnoge bajke “Princeza i žaba”, “Lepotica i zver”, itd… Centralno uverenje odnosi se na grandioznu moć ljubavi koja magijski menja drugu osobu. Stoga u okviru ovog mita nailazimo na dve grupe ljudi: Spasioce i Žrtve.  Spasioci su ljudi koji nalaze ljude sa problemima (alkoholizam, narkomanija, neobrazovanost, infantilnost…i sl.) i pokušavaju da ih “poprave” i izvedu “na pravi put”. Spasilac teško raskida partnerske odnose, a kada to i uradi, ubrzo pronalazi novu “žrtvu” koju će tretirati svojojm nesebičnom ljubavlju. Jako je važno znati da sam pritisak Spasioca nije dovoljan da bi se Žrtva promenila, Žrtva mora sama da odluči da tu promenu želi i da radi na njoj. S druge strane, Žrtva je osoba koja veruje da su za njene životne probleme krivi drugi ljudi. Stoga ostaje pasivna i čeka da je drugi promene. Osnovna greška je što ovi ljudi ne shvataju da se odgovornost za sopstveni život krije upravo u njihovim rukama. Postoji samo jedna kategorija koja se zapravo promeni a to je ona čiji bazični problem jeste bio zapravo nedostatak ljubavi. Ovi ljudi kada naiđu na Spasioca koji im tu ljubav ponudi, naprosto procvetaju. Međutim, ako ljubav od Spasioca prestane, osoba se vraća svojim autodestruktivnimm obrascima, jer ova promena nije bila strukturalna nego gotovo energetska.

Suština leži u tome da treba birati partnere koji nam odgovaraju, od kojih nećemo zahtevati duboke promene, odnosno promene ličnosti.

U pravoj ljubavi se žrtvuje najvažnije

Ljudi koji poseduju ovu iskrivljenu predstavu ljubavi veruju da što je veća žrtva – to je veća ljubav, i da je to osnovni dokaz ljubavi. Zbog toga se u pravoj ljubavi odustaje od svega najvažnijeg, pa ponekad i samog života. To znači da ako žrtvovanja nema – nema ni ljubavi. Ovakve osobe neguju idealnu predstavu roditeljske ljubavi, u kojoj roditelj bezuslovno voli svoje dete, žrtvujući sve za njega. I ovde postoje dve vrste osoba, one koje su narcistične i koje kao dokaz ljubavi zahtevaju žrtvu od drugih, i one koje same izjednačavaju ljubav sa žrtvovanjem. Najdrastičniji primer jeste samoubistvo zbog ljubavi, gde se osoba iskazuje snagu svoje ljubavi odricanjem od sopstvenog života.

Ono što je važno znati jeste da sama ljubav ne treba da podstiče žrtvovanje već individualni i zajednički razvoj. Ultimativni dokaz činjenice da ne volimo sebe, je spremnost da se odreknemo sopstvenog života zarad ljubavi.

Prava ljubav je neprestana pažnja

Pažnja predstavlja fokusiranje svesti na neki objekat. Ovde pripadaju osobe koje u ljubavi očekuju neprestanu pažnju od partnera (da ih gleda, dodiruje, ljubi…) i svaki puta kada partner to ne radi, oni imaju osećaj da ih partner ne voli. Nakon toga pokušavaju da privuku partnerpvu pažnju i ako ne uspeju u tome, osećaju se ili tužno i odbačeno ili se ponašaju agresivno i osvetnički. Za njih je pažnja partnera isto što i ljubav partnera. Tako da ukoliko im partner kontstantno pokazuje pažnju radi se o pravoj ljubavi. Logički iz toga proizilazi da kada pažnje nema – nema ni ljubavi. Ovakav zahtev za pažnjom nalikuje na pažnju koju majka posvećuje malom detetu.

Stoga važno je ovo iracionalno uverenje da nam je partnerova pažnja neophodna u svakom trenutku zameniti racionalnim: “Ja bih voleo da što češće imam pažnju svog partnera, ali ne moram je imati sve vreme, i to što je nemam sve vreme, ne znači da me partner ne voli, niti da ja to ne mogu da podnesem, ja to mogu da podnesem, i za mene i za našu vezu je dobro da naučim da to podnosim, i sama činjenica da ja nisam u njegovom fokusu svaki trenutak nije užasna već samo loša, i svakako ne govori u prilog toga da ako me on/ona ne “gleda” svaki trenutak – ja ne vredim, jer sam ja ljudsko biće koje je vredno po sebi.”

Prava ljubav je potpuno predavanje drugome

Sam čin potpunog predavanja nekome podrazumeva odustajanje od sopstvenog identiteta zarad ljubavi, ali da bi se, paradoksalno, kroz tu ljubav vratili sebi. Osobe koje imaju ovu iskrivljenu predstavu misle da je potpuno davanje sebe jedini način da se iskaže prava ljubav. Ovde se događa jedna posebna “reakcija”, a to je da se Ja rastvara i postaje Mi. Ove osobe ne postaju samo “produžetak” svog partnera, nego postaju isto što i partner. Usvajaju njegove načine mišeljenja i ponašanja, njegove stavove…Zapravo, ove osobe se potpuno identifikuju sa svojim partnerom. Ove osobe ni ne razmišljaju o raskidima, jer za njih je raskid potpuni gubitak identiteta. Raskid obično inicira “druga polovina”. S partnerovim odlaskom odlazi identitet osobe. Upravo zbog toga postoji i drugi kraj kontinuuma, a to su ljudi koji panično beže od davanja sebe drugome, jer za njih to predstavlja potpuni gubitak slobode odnosno anihilaciju Ja. Stoga često jesu skloni da žive život plejboja, imaju tajne i višestruke veze i izbegavaju obaveze koje im ograničavaju slobodu. Potpuno predavanje sebe predstavlja koren zavisničke ljubavi. Simbioza je najčvršći oblik veze koji može postojati između dva bića, moeđutim ta zavisnost je tolika da jedno biće ne može preživeti bez drugog. U simbiozi se gube granice i individualnost (Ja) se stapa u Mi. Simbioza kao negacija individualnosti je negacija ljubavne veze. Isto tako i potpuna sloboda je negacija veze. Potrebno je da postoji balans.

Stoga je važno imati ideju da moramo biti svoji kako bismo bili nečiji. Takođe, važno je znati da ljubav prema drugome nije poništavanje ljubavi prema sebi, i obrnuto.

Prava ljubav je potpuno razumevanje

Razmevanje znači poznavati onog drugog, i iz njegovog sistema pokušavati percipirati i shvatati stvari. Međutim ono što ljudi u okviru ovog mita podrazumevaju pod razumevanjem jeste čitanje misli. Tako da potpuno razumevanje druge osobe označava pravu ljubav, a nerazumevanje – nepostojanje ili prestanak ljubavi. Međutim, mi drugim ljudima ne možemo čitati misli, mi samo možemo imati pretpostavku  o tome šta misle, ali pretpostavka nije isto što i činjenica. Za neke osobe to znači da u partnerskom odnosu nema konflikata, ali je to netačno, jer mi nekoga možemo razumeti iako smo s njim u konfliktu. Mi možemo razmeti šta neko govori i njegove stavove, ali se jednostavno ne slagati sa njima. Zato nerazumevanje nije isto što i konflikt. Važno je znati da idealni partneri koji će nas 100% razumeti – ne postoje, niti ćemo mi ikada razumeti nekoga u potpunosti. Potrebno je graditi kapacitet za tolerisanje i onoga što ne razumemo. To je potpuno u redu. Važno je da ni jedna osoba ne potiskuje svoju individualnost kako bi se prilagodila onoj drugoj, jer su konflikti nužan i normalan deo veze, i mogu se razrešiti na zdrav način ukoliko osobe imaju kapacitet za to. Na taj način razrešavanje konflikta može dovesti i do rasta i razvoja zajednice.

Stoga važno je imati svesto o tome da je i konflikt deo ljubavnog odnosa. Zato je bolje imati racionalno uverenje: “Ja bih jako voleo/la da u mom partnerskom odnosu nema konflikata, ali ih može biti, konflikti nisu nikakva užasna stvar, već samo loš životni trenutak, koji, ukoliko partneri imaju zdrav odnos može biti razrešen na pozitivan način, ali čak i da se konflikt ne razreši, ja to mogu da podnesem, jer imam kapacitet za to (podnosio/la sam i mnogo gore stvari u životu)  ali ću se truditi da ukoliko mi je do partnera stalno ovaj konflikt razrešim pričom i razumevanjem namesto svađom”.

Prava ljubav je potpuna iskrenost

Ljudi koji veruju u ovaj mit veruju da tajna pred voljenim bićem osujećuje uspostavljanje totalnog odnosa ljubavi. Ovaj mi kao i većina ostalih potiče o arhetipu o spanjanju dva tela u jednu dušu – jedno biće, između kojih neće biti granica. Na taj način posotojanje tajne predstavlja negaciju ljubavi. Zbog toga ovi ljudi poseduju aposlutistički zahtev da u ljubavi “mora postojati potpuna iskrenost”, jer ako je partner iskren – to znači da me voli, i obrnuto ako me laže – ne voli me. Jedan od glavnih argumenata koji govore o iracionalnosti ove predstave jeste da ukoliko bi želeli da postignemo apsolutnu iskrenost sa svojim partnerom, mi bi smo život proveli prepričavajući ono što nam se dogodilo, šta smo mislili, uradili, osećali i slično…Ovo je zapravo zahtev da Ja postane Mi. Međutim, ljubav je upravo ono suprotno – davanje partneru slobode, da pored Mi bude i Ja, da ima svoj sopstveni život pored onog zajedničkog života, ali koji, naravno, nije ugrožavajuć po zajednicu. Važno je biti iskren ali do granice do koje to partner može da “podnese” – u smislu, postoje stvari koje ponekad i treba prećutati kako bismo zaštitili partnera, ali iza ovoga krije se saosećajnost i protektivan odnos prema partneru. Nasuprot tome postoje ljudi koji istinu koriste kao taktiku manipulacije saopštavajući svom partneru/ki sve, a onda se pravdajući kako je istina zahtevana od njega. Npr. Zamislite da žena pita svog supruga pred odlazak na zajedničku večeru: “Dragi, kako mi stoji ova haljina?” a da joj muž odgovori “Ni najmanje mi se ne dopada, ističe ti salo na stomaku, a i previše ti otkriva noge koje su zdepaste”.

Stoga, važno je shvatiti da iskrenost nikada ne može a i ne treba biti potpuna! Zato je bolje imati racionalno uverenje “ja bih voleo/la da moj odnos sa partnerom bude što iskreniji, ali on to ne mora biti u potpunosti, ponekad je čak zdravije neke stvari zadržati za sebe, ja mogu podneti da moj partner/ka ima i neke sopstvene delove koje mi neće/ne može saopštiti i to je u redu”. Bliskost sa partnerom nije isto što i ukudanje granica između dve osobe i međusobno stapanje, više je dobro razumevanje tih granica i funkcionalno nošenje sa njima.

Prava ljubav je bol

Ova predstava potiče iz mita o tragičnoj ljubavi. Osoba zna da stvarno voli ako oseća i snažan bol. Odnosno osoba gaji iracionalno uverenje da količina patnje mora biti srazmerna količini ljubavi. Ostvaruje se u dva vida: mazohističkom – ja patim, znači, ja volim, i sadstičkom, drugi pati, znači, drugi voli. Može biti i i interakciono: mi patimo, znači, mi se volimo. Osobe koje patnju afirmišu upravo traže takve partnere koji će im je zadavati. S druge strane, određena količina patnje je neminovna u svakoj vezi, ali kada ona prođe dolazi do afirmacije ljubavi. Stoga, osobe kojima je patnja afirmacija ljubavi, kada se nađu u odnosu u kom nema patnje, osećaju da je taj odnos nestvaran, te takve odnose prekidaju ili unose patnju u odnos kako bi ga potvrdile. Zapravo za ove ljude ljubav je stradanje. Međutim, ljubav je odnos u kome drugom treba da činimo dobro, i da taj drugi čini dobro nama. Zato nanošenje bola objektu ljubavi i želja da obejekat pati jeste dijametralno suprotna ljubavi. Bol i patnja su suprotstavljeni pojmu ljubavi.

Stoga važno je znati da ljubav treba da ima što manje veze sa bolom, a što više sa zadovoljstvom, srećom, ispunjenošću, nežnošću i slično.

Prava ljubav je potpuna ravnopravnost

Ljudi koji su zagovornici ove iskrivljene predstave o ljubavi veruju da je onaj ko više voli “iskorišćena strana”. Stoga žele da budu u odnosu u kome niko neće iskorišćavati ono drugo. Međutim ovo je dosta problematičan koncept jer bi se onda ljubav i ljubavna ponašanja morala kvantifikovati kako bi se moglo izračunati ko koga više ili manje voli…Ovakav odnos zahteva simetriju. Na taj način isključuje komplementarnost gde se dva različita bića nadopunjuju. Ove osobe često, ukoliko primete da su investiranije u odnos, osećaju “paniku iskorišćenosti” i samim tim za njih je to dokaz da ih partner ne voli onoliko koliko oni/one vole partnera. Tad se osećaju eksploatisano i manje vredno, zbog čega započinju seriju svađa, u kojima traže od partnera/ke da promeni ponašanje, što često rezultira raskidom. Naravno, na drugom kraju kontinuuma je “krivica zbog iskorišćavanja drugoga”.

Važno je znati da se ljubav ne može meriti, jer ne postoji objektivan kriterijum stoga je iracionalno uverenje da “Ljubav mora biti ravnopravna” potpuno u neskladu sa realnošću. Odnos je skladan kada osobe imaju kapacitet da ponekad preuzimaju podređenu, a ponekad nadređenu ulogu u zavisnosti od situacije u kojoj se nalaze. I, jako je važno naglasiti, da su žene i muškarci kao bića ravnopravni, bez obzira na njihove fizičke i psihičke razlike.

Što je veća ljubav veća je ljubomora

Pre svega, da bismo mogli osetiti ljubomoru, prvo prema nekome moramo osetiti ljubav. Ljubomora predstavlja osećanje koje se javlja u triangularnoj situaciji, odnosno, kada postoji pretnja da će neka treća osoba narušiti naš odnos sa partnerom. Međutim, važno je znati da i sama ljubomora može biti zdrava – i da osoba može manifestovati ponašanja protektivna po vezu, ali da isto tako može predstavljati bolesno osećanje koje pravi probleme u vezi. Nezdrava ljubomora se javlja kada osoba poseduje iracionalna uverenja da partner mora biti samo njen, da ne sme pogledati drugu osobu, da ga druga osoba ne sme privući, da ne sme obratiti pažnju na drugu osobu i slično. Ipak, važno je znati da suštinski ne postoji nikakva veza između intenziteta ljubomore i intenziteta ljubavi. Bez obzira na to, ljudi koji neguju iskrivljenu predstavu da je intenzitet ljubomore povezan sa intenzitetom ljubavi, verovaće da što je više ljubomore u vezi – ljubav je snažnija. Ljudi koji veruju u ovaj mit traže partnere koji su takvi, i čak iako im to ponekad jako teško pada i zagorčava život, ponekad paradoksalno mogu osetiti i dozu ponosa zbog toga. Stoga ove osobe iako im ponašanja partnera zadaju bol i patnju suštinski ne žele to da menjaju jer im je to ultimativni dokaz da su voljeni. Oni samo žele da se nekome jadaju o tome. Takođe ove osobe su sklone, da kada pomisle da ih partner ne voli, izazivaju partnerovu ljubomoru priređujući mu scenu u kojoj pokazuju naklonost drugoj osobi, te ako partner odreaguje ljubomorom, to doživljavaju kao dokaz ljubavi. Nasuprot ovome, postoje ljudi, za koje je pa čak i najmanji dokaz ljubomore – znak neljubavi. Oni tumače partnerovo manifestovanje ljubomore kao odliku bolesne ličnosti i na njoj zasnovanog bolesnog odnosa. Ovi ljudi na najmanji znak ljubomore osećaju kao da partner pokušava da ih zarobi i izražavaju strašan bunt ka tome.

Stoga važno je naučiti razlikovati zdravu od nezdrave ljubomore. Zdrava ljubomora je ona koja doprinosi očuvanju veze. Ovakva ljubomora  najviše liči na “žar” ili strast koja doprinosi očuvanju veze, ali bez da opterećuje samu osobu ili njenog partnera. Ona može biti simpatična i šarmantna i pokazuje da je osoba autentično zainteresovana za svog partnera. Međutim, ona ni na jedan način nije ugrožavajuća. S druge strane, nezdrava ljubomora je emocija koju karakterišu stalne ruminacije (neprestano bavljenje) partnerovom (ne)vernošću i ponašanja koja frustriraju i samu osobu ali i njenog partnera (agresija, proveravanje, praćenje, zabrane…i slično). Zdrava ljubomora sastoji se od brige za svog seksualnog partnera i snažne želje tj preferencije da se partner uzdrži od snažnijeg emocionalnog uplitanja sa drugima. Ova emocija dovodi do emotivno-seksualnih problema, ali ne tolikih da drastično remete kvalitet veze niti život partnera. Suština je u tome da nezdrava ljubomora nije znak ljubavi, već znak straha od gubitka ljubavi. Takođe, što je ljubomora intenzivnija, odnos partnera je lošiji.

Zaključak:

Ovo su samo neki od mitova odnosno iracionalnih uverenja koja se javljaju u ljubavnom odnosu i koja oštećuju njegov kvalitet. Važno je prepoznati ove paterne u svom ljubavnom odnosu, a nakon toga pokušati promeniti ih. Bila koja od ovih iskrivljenih mentalnih predstava vodi osobu u disfunkcionalne emocije i ponašanja koja samo mogu oštetiti partnerski odnos koji visoko vrednujemo.

Klinički psiholog Olivera Novaković

psiholog.oliveranovakovic@gmail.com

Literatura:

Milivojević, Zoran. Formule ljubavi: kako ne upropastiti sopstveni život tražeći pravu ljubav. Prometej, 2000.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *