Po teoriji REBT-a (racionalno emotivno bihejvior terapije) postoje dva tipa psiholoških poremećaja:
ego i diskomfor.
Ego poremećaji uključuju psihološke probleme povezane sa slikom o sebi (npr. osećanje depresije povodom impotencije -„Više nisam pravi muškarac!“).
Diskomfor poremećaji uključuju psihološke probleme koji se odnose na osećanje komfora i diskomfora (npr. bes povodom dugog reda u prodavnici -„Ne mogu više ovo da podnesem!“).
Ove dva tipa nisu odvojene kategorije već se često prepliću.
U njihovoj osnovi se nalaze četiri glavna nezdrava (iracionalna) uverenja:
-
zahtevi
-
užasavanje
-
niska tolerancija na frustracije i
-
negativno globalno vrednovanje.
Ego poremećaj se javlja kada osoba postavlja zahtev sebi, drugima ili svetu koji ne biva ispunjen i onda dolazi do obezvređivanja na neki način (negativno globalno vrednovanje).
Koje su to teme uključene u ego poremećaj:
- neuspeh u postizanju važnog cilja
- nestručno ponašanje (bilo javno ili lično)
- odstupanje od ličnih ideala
- odstupanje od ličnih standarda
- kršenje moralnog kodeksa
- kada ste kritikovani
- kada vas neko ismejava
- kada niste prihvaćeni i poštovani od strane vama značajnih osoba
Kako teorija REBT-a zagovara – „Ljudi nisu uznemireni događajima po sebi već svojim viđenjem tih događaja“, odnosno ljudi uznemiravaju sebe tako što misle na jedan nezdrav (rigidan) ili iracionalan način.
Kada ego poremećaj dominira u problemima ljudi, njihova nezdrava verovanja najvećim delom imaju oblik rigidnih zahteva i samoobezvređivanja (negativnog globalnog vrednovanja sebe).
To možete najbolje videti na primeru nekoliko nezdravih emocija:
- Anksioznost -„Ako ne položim ispit što ne sme da se desi, ispašću neuspešan!“
- Depresija -„Pošto me je partner napustio, što apsolutno nije smeo da uradi, to dokazuje da ja ne valjam ništa!“.
- Bes -„Ti apsolutno nisi smeo da me kritikuješ. Tvoja kritika me podseća na to koliko sam neuspešan!“.
Samoobezvređivanje se bazira na nekoliko nezdravih principa:
Ljudima je moguće dati jednu globalnu ocenu koja određuje njihovu suštinu, npr. „Ja sam loša osoba“, „Ja ne valjam ništa“, „Ja sam pokvarena osoba“, „Ja sam neuspešna osoba“, „Ja sam bezvredna osoba“.
Koncept samopouzdanja se ustvari bazira na ovom principu. U slučaju visokog samopouzdanja vi sebi dajete jednu pozitivnu globalnu ocenu dok u slučaju niskog samopouzdanja dajete sebi jednu negativnu globalnu ocenu. Ovo ukazuje da je samopouzdanje promenljivo odnosno da može ići u oba pravca pritom ostavljajući vas ranjivim na emocionalne poremećaje.
Ljudi su savršeni
Kada sebe obezvređujete pošto recimo niste postigli ono što ste mislili da morate, vi onda poštujete princip da ste kao ljudsko biće savršeni, samo ako ispunite zahtev za koji mislite da morate postići da biste bili savršeni. Ovo očigledno nije slučaj- vi kao ljudsko biće niste savršeni i često ne uspevate da dostignete sebi postavljene standarde.
Globalna samoocena zavisi od promenljivih uslova
Koncept samopouzdanja se ne na bazira samo na principu da je osobi moguće dati jednu globalnu ocenu već i na ideji da je ocena promenljiva, odnosno da zavisi od uslova koji se menjaju. Na primer ako pomislite da ste bezvredni ako vas ostavi devojka, malo je verovatno da biste sebi dali ovu ocenu u slučaju da se to nije desilo. Kada osoba sebi daje globalnu ocenu ona je jasno emocionalno uznemirena kada je ova ocena negativna ali je ranjiva na ovu uznemirenost čak i kada je ocena pozitivna. Ovo se dešava zato što osoba ocenjuje sebe pozitivno kada postoje povoljni uslovi. Ali ako kojim slučajem ovi uslovi postanu negativni onda će osoba da ocenjuje sebe negativno. Na primer ako uspete da osvojite devojku koja vam se dopada vi ćete sebe pozitivno vrednovati ali ako ne uspete vi ste pod rizikom da sebe vrednujete negativno.
Ljudi se razlikuju po vrednosti
Ovaj princip je povezan sa principom da globalna ocena zavisi od promenljivih uslova i najčešće se javlja kada se poredite sa drugim ljudima. Na primer- kada zahtevate da morate biti uspešni kao drugi ali ne uspevate, vi imate sklonost da ocenjujete sebe kao manje vrednog u odnosu na druge ljude. Ovo je prisutno kada doživljavate sramotu i nezdravu zavist. Kod obe ove emocije vi ocenjujete sebe negativnije nego što ocenjujete druge. Na primer- kada osećate sramotu vi smatrate da ste nebitni i vidite druge kao bitne i savršene. Dok osećate nezdravu zavist vi mislite da ste manje vredni nego osoba koja poseduje ono što vi želite.
Davanjem globalne ocene sebi upadate u grešku prekomerne generalizacije (uopštavanja)
U slučaju prekomerne generalizacije vi možete misliti da niste uspeli u nekom važnom zadatku i oceniti negativno ovaj neuspeh. Ovo predstavlja ocenu jednog dela vaše ličnosti. Vi onda možete zaključiti da to što niste uspeli u važnom zadatku dokazuje da ste vi neuspešni, odnosno ocenjujete sebe u celini negativno i time pravite grešku davanjem sebi globalne ocene na osnovu ocene jednog vašeg aspekta.
Negativno globalno vrednovanje je bazirano na rigidnoj filozofiji zahteva
Po teoriji REBT-a u osnovi samoobezvređivanja stoje apsolutistički (rigidni ili iracionalni) zahtevi
Negativno globalno vrednovanje podstiče samoporažavajuće ponašanje
Kada sebe globalno negativno vrednujete, vi se ponašate samoporažavajuće. Na primer ako smatrate sebe neuspešnim ako niste uspeli da osvojite devojku koja vam se jako dopada, postoji velika verovatnoća da ćete odustati od narednih pokušaja.
Koja je zdrava alternativa samoobezvređivanju?
To je po teoriji REBT-a bezuslovno samoprihvatanje. Ono se javlja kada imate želje (preferencije) u odnosu na sebe, druge ili svet, ali ne transformišete vaše želje u apsolutističke (rigidne) zahteve.
Koje su to negativne situacije u kojima možete sebe bezuslovno prihvatiti i osećati negativne zdrave emocije?
- neuspeh u postizanju važnog cilja
- nestručno ponašanje (bilo javno ili lično)
- odstupanje od ličnih ideala
- odstupanje od ličnih standarda
- kršenje moralnog kodeksa
- kada ste kritikovani
- kada vas neko ismejava
- kada nismo prihvaćeni i poštovani od strane nama značajnih osoba
Vi osećate negativne zdrave emocije povodom negativnih aktivirajućih događaja zato što mislite fleksibilno (racionalno) povodom tih negativnih aktivirajućih događaja. Samoprihvatanje proizilazi iz želja (preferencija) a ne iz rigidnih zahteva.
To možete najbolje videti na primeru nekoliko zdravih emocija:
- Zabrinutost -„Voleo bih da položim ispit ali to ne znači da moram. Čak i ako ne položim to ne znači da sam neuspešan nego da sam pogrešivo ljudsko biće koje nije položilo ispit!“.
- Tuga-„Ja bih voleo da me partner ne napusti što osećam da će se desiti uskoro, ali to ne znači da ne sme i pored moje jake želje. Čak i ako me napusti to ne bi značilo da ne valjam ništa, nego da sam jedno nesavršeno ljudsko biće!“.
- Bes-„Jako bih voleo da me nisi kritikovala ali ne postoji razlog zašto to nisi smela da uradiš. Tvoja kritika me podseća da sam pogrešivo ljudsko biće a ne da sam neuspešan!“.
Beuzuslovno samoprihvatanje se bazira na nekoliko zdravih principa:
Ljudska bića su previše kompleksna da bi im mogli dati jednu globalnu ocenu.
Po REBT-u nije legitimno sebi dati ocenu jednu globalnu ocenu, bilo pozitivnu bilo negativnu. Problem sa samopouzdanjem je taj što ovaj pojam implicira da osobi možemo dati globalnu ocenu. Ali tu se nameće pitanje: “Da li sebi možemo legitimno dati jednu globalnu ocenu koja u potpunosti pokriva kompleksnost našeg bića u celini?” Odgovor je jasno Ne. Legitimno je ocenjivati vrednosti pojedinačnih aspekata sebe (self-a) ali nije legitimno na osnovu tih aspekata dati globalnu ocenu sebe, jer smo mi kao ljudska bića previše kompleksni i u procesu stalne promene da bi sebi dali jednu jedinu globalnu ocenu. Bezuslovno samoprihvatanje podstiče evaluaciju (ocenjivanje) pojedinačnih aspekata ličnosti, pošto vam ovo omogućava da se fokusirate na negativne aspekte i ako je moguće uradite nešto da ih ispravite bez samoobezvređivanja i samooptuživanja.
Sa druge strane, sa aspekta samopouzdanja gde se fokusirate na svoje negativne aspekte postoji mala šansa da ih promenite, zato što ste u neku ruku ometeni davanjem sebi negativne globalne ocene povodom posedovanja tih negativnih aspekata. Teško je bilo šta promeniti dok uporno sebi prebacujete povodom toga što imate ono što vam se ne dopada.
Ljudska bića su u osnovi pogrešiva
REBT zauzima stav da ako ljudska bića u osnovi pogrešiva, odnosno da imamo neizlečivu tendenciju da pravimo greške. Zašto mi to radimo?
Postoji nekoliko razloga-iz gluposti, neznanja ili usled emocionalne uznemirenosti. Mi sebe lako uznemiravamo ali teško sebe oslobađamo te uznemirenosti. Samoprihvatanje je ustvari priznavanje da je naša osnova u biti pogrešiva i da nismo savršeni niti ćemo to ikada biti.
Ljudska vrednost ne varira u zavisnosti od promenljivih uslova
Problem sa ljudskom vrednošću je taj što je to evalutivni koncept, te se kao takav kosi sa bezuslovnim samoprihvatanjem. Glavni problem je taj što ljudi vezuju svoju vrednost za promenljive uslove ( na primer -“Ja vredim ako dobijam visoke ocene na ispitima”, što ukazuje da ako ne dobijete visoke ocene onda ne vredite). Čak i da ispunite neki od uslova od kojih zavisi vaša vrednost u datom trenutku, vi ste u veeeeeelikoj opasnosti da sebe emocionalno uznemirite ako te uslove kontinuirano ne ispunjavate. Kao da ste upali u bunar i nikako da izađete iz njega, a uvek mislite da ste na korak od izlaska.
Bezuslovnim samoprihvatanjem izbegavate grešku prekomerne generalizacije
Na primer ako ste ranije negativno ocenili sebe “Loše je što nisam uspeo u poslu i zbog toga sam neuspešan čovek”, vi ste pravili grešku prekomerne generalizacije. Alternativno možete misliti ovako “Loše je što nisam uspeo u poslu ali me to ne čini neuspešnim čovekom već pogrešivim ljudskim bićem”. Ovo zvuči logično, zar ne? A pritom izbegavate da napravite grešku prekomerne generalizacije.
Bezuslovno samoprihvatanje je bazirano na fleksibilnom (racionalnom) mišljenju
To možemo najbolje videti na primeru:
Ako mislite da ste budala kada ste se ponašali na socijalno neprihvatljiv način, onda je ovo negativno globalno vrednovanje bazirano na vašem rigidnom zahtevu: “Nisam smeo da se ponašam na socijalno neprihvatljiv način”. Sa druge strane, bezuslovno samoprihvatanje bi značilo da prihvatate sebe kao pogrešivo i nesavršeno ljudsko biće koje se ponašalo na socijalno neprihvatljiv način ali da ne lepite sebi etiketu “budale”. Jer budalasto ponašanje vas ne čini budalom. “Voleo bih da se nisam ponašao na socijalno neprihvatljiv način ali to ne znači da nisam smeo.”.
Bezuslovno samoprihvatanje vodi zdravim emocionalnim i bihejvioralnim (ponašajnim) posledicama
Bezuslovnim samoprihvatanjem u susretu sa negativnim aktivirajućim događajima ćete dovesti sebe do toga da osećate negativne zdrave emocije kao što su zabrinutost, tuga, kajanje, razočaranost, ljutnja ili nezadovoljstvo, zdrava zavist i zdrava ljubomora. Ove emocije vas vode ka konstruktivnim (samopomažućim) ponašanjima odnosno prati sledeći obrazac: misao›››emocija›››ponašanje.
Ali ako nastavite da se i dalje držite koncepta samopouzdanja, vi ćete ceniti sebe vrednim u susretu sa pozitivnim aktivirajućim događajima dok ćete ceniti sebe bezvrednim ili manje vrednim u susretu sa negativnim aktivirajućim događajima, što će dovesti da osećate negativne nezdrave emocije anksioznosti, depresije, krivice, povređenosti, besa, nezdrave zavisti i nezdrave ljubomore. Ove emocije vas vode kao nekostruktivnim ponašanjima odnosno udaljavaju vas od cilja.
Bezuslovno samoprihvatanje vodi ka konstruktivnom ponašanju a ne ravnodušnosti
Ako možete da prihvatite sebe kao pogrešivo i nesavršeno ljudsko biće, imaćete veće šanse da svedete svoje psihičke probleme na najmanju moguću meru, nego da sebe obezvređujete povodom toga što ih imate. Bezuslovno samoprihvatanje vam ovo omogućava pošto vam pomaže da se fokusirate na vaše postupke pre nego na to koliko vredite dok nešto radite (što se javlja u slučaju samopouzdanja i samoobezvređivanja povodom neke greške). Pošto se samoprihvatanje bazira na filozofiji želje, ono nas takođe motiviše da nešto preduzmemo povodom nečega što ne radimo dobro. Prema tome samoprihvatanje ne vodi ravnodušnosti, kao što većina ljudi misli. Ravnodušnost je bazirana na ideji da ne postoji ništa što možemo da uradimo da bismo popravili određene aspekte našeg ponašanja pa samim tim je besmisleno truditi se. Samoobezvređivanje pre vodi ravnodušnosti nego samoprihvatanje pa tako ako mislite da ste neuspešni zbog neuspeha, veće su šanse skočite na zaključak da malo toga možete uraditi da biste uspeli, nego da ste sebe prihvatili zbog neuspeha. Kada mislite da ste neuspešni vi kao da ste potpisali kapitulaciju i samim tim odustali od bilo kakvog novog pokušaja.
Ali kada biste mislili da ste pogrešivi i nesavršeni vi sebi priznajete da postoji mogućnost i uspeha i neuspeha i da bi prema tome vredelo da ponovo pokušate.
U životu nas čekaju mnoga iskušenja i negativni događaji. Da li ćete sebe i dalje kinjiti zbog neuspeha i biti nesrećni ili ćete sebe prihvatiti i pored neuspeha a nastaviti ka cilju, zavisi od vas samih.
Literatura: Dryden W.(1998) “Developing self-acceptance” Wiley
dr Vukašin Perović
