KRIVICA – greh kao kamen težak

Da li ste ikada pomislili za sebe, kako je ono što ste uradili neoprostivo? Kako ste zbog toga zlo i pokvareno biće. Da ne zaslužujete oproštaj, ili čak da ne zaslužujete da živite. Ako jeste, ovo je pravi tekst za vas.

Po teoriji Racionalno emotivno bihejvioralne terapije (REBT) postoje zdrave i nezdrave negativne emocije. Nezdrave negativne emocije su posledica iracionalnih uverenja koja su rigidna, nerealistična i nekorisna, dok su zdrave negativne emocije posledica racionalnih uverenja koja su fleksibilna, u skladu sa realnošću i koriste nam.

Osnovna premisa REBT-a jeste da nas ne uznemiravaju sami događaji nego načini na koje mislimo o njima.

To znači da nije sama situacija ili događaj isprovocirao krivicu nego iracionalno uverenje koje se  nalazi u njegovoj osnovi.

Krivica predstavlja nezdravu negativnu emociju koja nastaje na sledeći način:

1. osoba formira zaključke vezane za krivicu
2. ovi zaključci iniciraju iracionalna uverenja vezana za krivicu
3. osoba počinje da razmišlja na način koji je u skladu sa osećanjem krivice
4. osoba počinje da se ponaša u skladu sa osećanjem krivice
5. iz osećanja krivice osoba donosi dodatne zaključke koji su u skladu sa krivicom
6. osoba stvara pogled na svet zasnovan na krivici

Zaključci  povodom kojih se javlja osećanje krivice:

1. prekršio sam svoja moralna načela (npr. prevario sam svoju partnerku, ogovarala sam prijateljicu…)
2. nisam uspeo da živim u skladu sa svojim moralnim načelima (npr. nisam pomogao nekome kome je pomoć bila potrebna, nisam da novac siromašnima ili u dobrotvorne svrhe…)
3. naškodio sam ili povredio osećanja drugih (npr. zaboravila sam majčin rođendan čime sam je povredila, napravio sam problem nekome na poslu)

Međutim, važno je naglasiti da ne osećamo krivicu samo povodom ovih zaključaka nego se u srcu krivice kao emocionalnog poremećaja kriju iracionalna uverenja koja do nje dovode.

Iracionalna uverenja koja stvaraju krivcu:

1. Ukoliko govorimo o krivici povodom kršenja moralnog načela do kog držimo iracionalno uverenje koje je u njenoj osnovi će se sastojati iz dva dela i to zahteva da “Nisam smeo prekršiti svoje moralno načelo” i obezvređivanja sebe kao osobe “…i jer sam ga prekršio ja sam loša osoba.” Ova vrsta krivice počiva na “počinjenom grehu” u smislu da čovek sebe obezvređuje povodom toga što je uradio “lošu stvar”.
2. Ukoliko govorimo o krivici povodom toga što osoba nije uspela da živi u skladu sa svojim moralnim načelima iracionalno uverenje koje je u njenoj osnovi će se sastojati iz dva dela i to zahteva da “…sam morao da živim u skladu sa svojim moralnim načelima” i obezvređivanju sebe “…i pošto nisam uspeo, ja sam loša osoba.” Ova vrsta krivice odnosi se na “neučinjenu pravu stvar” povodom koje čovek sebe obezvređuje.
3. Ukoliko govorimo o krivici povodom toga što je osoba naškodila ili povredila osećanja drugih iracionalno uverenje koje je u njenoj osnovi će se sastojati iz dva dela i to zahteva “Ja apsolutno nisam smeo naškoditi ili povrediti drugog…” i obezvređivanja sebe “…a pošto jesam, ja sam loša osoba.”

Glavna iracionalna uverenja koja se odnose na obezvređivanje sebe su:

1. “Ja sam loš (loša osoba)”. Osoba koja razmišlja na ovaj način čini grešku “deo-celina” jer na osnovu nekog svog ponašanja koje je loše, zaključuje da je ona cela kao osoba potpuno loša.
2. “Ja sam lošiji nego što bih bio da sam…” Ovde osoba ocenjuje sebe kao manje dobru nego što bi bila da nije učinila lošu stvar.
3. “Ja sam sebičan”. Zbog ovog uverenja osobe stalno stavljaju u prvi plan potrebe drugih, jer ako bi sebe stavile u prvi plan osećale bi se sebično, stoga su uvek sebi na poslednjem mestu.
4. “Ne zaslužujem da mi se dobre stvari dogode. Ja zaslužujem samo loše stvari”

Postoji i poseban oblik krivice a to je krvica koja nije uslovljena i ona potiče iz iracionalnog uverenja: “Već samim tim što sam živ, i zbog toga što sam – ja sam loš.” Ovaj oblik krivice naziva se egzistencijalna krivica.

Kako misli osoba koja oseća krivicu:

1. Preuveličavanje svog lošeg ponašanja (vremenom počinje da misli o svojim ponašanjima kao sve lošijim)
2. Preuveličavanje negativnih posledica do kojih je dovelo njegovo loše ponašanje uz minimiziranje potencijalnih pozitivnih efekata/ishoda (ne uzima u obzir mogućnost da se i iz loših ponašanja izvuku pouke i nauče nove dobre stvari)
3. Preuveličavanje lične odgovornosti za ono što se dogodilo uz umanjivanje odgovornosti drugih osoba ili karakteristika same situacije
4. Upuštanje u obrasce mišljenja kao što su “samo da nisam…”
5. Osuđivanje sebe bez mogućnosti decentriranja i naknadnih uvida koji mogu biti pozitivni (novih znanja stečenih u datoj situaciji)
6. Neuzimanje u obzir olakšavajućih okolnosti i nemanje saosećanja prema sebi
7. Nemogućnost sagledavanja kompleksnosti situacije (sagledavanje situacije isključivo kao crne ili bele)
8. Mišljenje da ćete biti zasluženo kažnjeni za svoje ponašanje (“zaslužujem da mi se događaju loše stvari jer sam i sam učinio lošu stvar”)

Kako se ponaša osoba koja oseća krivicu:

1. Priznanje “lošeg ponašanja” bez obzira na posledice – Osoba misli da oslobađajući se tereta lošeg ponašanja može ponovo postati dobra. Na kraju nastaje stvaranje dvostruke krivice: prvo, jer sam uradio lošu stvar, a drugo, zato što ljude opterećujem time.
2. Preklinjanje za oproštaj  – umesto da zatraži oproštaj osoba preklinje za njega, jer smatra da samo ako joj drugi oproste, može se oseati bolje. Međutim, ovo osećanje je samo privremeno, stoga joj je stalno neophodno podsećanje od strane drugih ljudi da joj je oprošteno.
3. Nerealistično obećavanje da više nikada neće “zgrešiti”. Kako je u ljudskoj prirodi da greši, to će se u jednom trenutku desiti ponovo, kada će ponovo početi da se oseća krivom i lošom osobom.
4. Depriviranje (uskraćivanje) samog sebe – zato što je loša, osoba uskraćuje sebi sve dobre stvari u životu.
5. Kažnjavanje sebe – npr. provodi vreme sa ljudima koji je ne vole i loše tretiraju jer smatra da zaslužuje da bude tako tretirana i upušta se u aktivnosti koje ne voli kako bi sebe kaznila.
6. Odsluživanje kazne za “svoj greh” – osoba na ovaj način traži iskupljenje za svoj greh.
7. Odbijanje odgovornosti – i postoje dva načina na koje to osoba može raditi:
   • prebacivanjem odgovornosti na spoljašnje faktore (npr. drugi ljudi) ili aspekte okoline
   • prebacivanjem odgovornosti na unutrašnje faktore kao što su npr. bolest, lekovi koje osoba konzumira i slično
8. Natkompenzovanje osećanja krivice – preterano čini dobro kako bi izbegla uverenje da je loša
9. Traži osnaživanje od drugih (stalno ih propitujući da li je to što je  uradila loše, koliko je to loše i slično), ali često da dobije podršku od drugih

Zbog svega ovoga ako ne počne misliti na racionalan način osoba razvija 3 vrste pogleda na svet koji su zasnovani na krivici:

1. Želje drugih ljudi su važnije od mojih. (Ako svoje želje stavim ispred tuđih želja to znači da sam sebična osoba)
2. Imam odgovornost za povređena osećanja drugih osoba. (Ako su nečija osećanja povređena, a ja sam uključen u taj događaj, to znači da sam ja povredio tu osobu)
3. Što se tiče moralnih načela očekujem više od sebe nego od drugih ljudi. (Ne postoji izgovor za greške koje napravim)

Da bi se ovaj način večnog samokažnjavanja izbegao, važno je da osoba nauči da racionalno razmišlja.

Prvo što je važno da shvati jeste da je smela da pogreši, čak iako nije želela, jer ne postoji ni jedan zakon u univerzumu koji pokazuje da čovek ne sme da pogreši. I da baš to što je pogrešio ga čini ljudskim bićem. Jer čovek je kao individua veoma složen, ima svoje vrline i mane, i osnovna odlika koja ga krasi jeste pogrešivost. Sama činjenica da je pogrešiv nije tu bez razloga. Ne stoji bezveze pouka “iz svake greške se uči”. Dakle važno je osvestiti i pozitivne aspekte situacije, šta je ono što smo iz greške naučili što nam život može učiniti u sadašnjosti i budućnosti kvalitetnijim. Umesto “stuba srama” na koji sebe stavljate iz dana u dan, bolje razmislite koji biste savet svom prijatelju dali da je on napravio tu grešku: shvatićete da ne biste prema njemu bili tako strogi kao prema sebi. Negujte jedan odnos blagosti prema sebi, uz trud da svoje negativne osobine i ponašanja ispravljate. Od samoosuđivanja nemate ništa. Prvi korak ka promeni je prihvatanje. Prihvatite grešku, pokajte se ili je odžalite, a onda vidite šta korisno povodom nje možete uraditi.

I zapamtite:

Mrzite greh, ali volite grešnika.

Mahatma Gandi

master kliničke psihologije  Olivera Novaković

psiholog.oliveranovakovic@gmail.com

Literatura:

Dryden, W. (2012). Understanding emotional problems: The REBT perspective. Routledge.