Aaron_Beck21

Aron Bek

 

Tvorac kognitivne terapije je američki psihijatar Aron Bek (1921-     ). Bek je prvo bio edukovan u psihonalitičkoj školi, ali je nakon pokušaja da je empirijski proveri došao do rezultata koji nisu bili zadovoljavajući. Kao rezultat svojih istraživanja Bek je konceptualizovao kako funkcioniše depresija. Naime, otkrio je da depresivni pacijenti doživljavaju bujice negativnih misli za koje se činilo da se pojavljuju spontano. On je ovu vrstu misli nazvao automatske misli. Pronašao je da se te misli mogu svrstati u tri grupe: Negativne ideje o sebi, drugima/svetu i budućnosti. Ovaj kognitivni obrazac depresivnih pacijenata nazvan je kognitivni trijas. Dakle, Bek je pomagao klijentima da identifikuju i ocene te automatske misli i zaključio da kada klijenti to rade, oni počinju da razmišljaju realističnije, i ne samo to, nenego se i emocionalno osećaju bolje i ponašaju funkcionalnije. Kada klijenti menjanju uverenja o sebi, svetu i drugima, dolazi do dugoročne promene u čoveku. Ovaj pristup, Bek je nazvao Kognitivna terapija ali je poznata i pod nazivom Kognitivno-bihejviroalna terapija. Aron Bek je osnovao Institut za kognitivno-bihejvioralnu terapiju u Filadelfiji. Njegovim radom nastavila je da se bavi i njegova kćerka Džudit S. Bek koja je takođe jedan od čuvenih kognitivnih psihoterapeuta i predsednik pomenutog instituta.

Teorijska osnova

Osnovna pretpostavka kognitivne teorije jeste da način mišljenja (tumačenje, procenjivanje, obrada podataka, zaključivanje) određuje način na koji ćemo emocionalno reagovati i kako ćemo se ponašati, odnosno pojavu poremećaja. Postoji nekoliko fenomena koji utiču na pojavu poremećaja: automatske misli, kognitivne distorzije i kognitivne sheme.

Automatske misli su misli koje se pojavljuju sponatano, osoba ih najčešće nije svesna, a čak i ako ih je svesna ne preispituje ih. Ove misli su najbliže površini, zato se u psihoterapijskom procesu prve identifikuju. Međutim, bez obzira što su na površini, ove misli utiču na emocije i ponašanje. Na primer, kod depresivnih klijenata često se javljaju automatske misli poput Ništa ne vredim ili Za mene nema budućnosti, dok su za anksiozne klijente karakteristične misli poput Ako stalno ne brinem desiće se nešto strašno.

Kognitivne distorzije predstavljaju greške u tumačenju i obradi podataka i dovode do pogrešnih i negativnih zaključaka ili takve zaključke potkrepljuju. Vrste kognitivnih distrozija su:

  • Selektivno fokusiranje – pridavanje značenja samo delu situacije i donošenje zaključka o čitavoj situaciji samo na osnovu tog jednog aspekta (koji je obično negativan)
  • Proizvoljno zaključivanje – zaključivanje bez dovoljno argumenata ili dokaza, koje čak nekad protivreči objektivnom stanju stvari
  • Uopštavanje – zaključivanje o celini na osnovu jednog njenog dela
  • Preterivanje ili minimiziranje – preuveličavanje negativnog, a minimiziranje ili čak negiranje onoga što je pozitivno
  • Personalizacija – osoba dovodi sebe u vezu sa događajima koji sa njom nemaju veze
  • Dihotomizacija – način razmišljanja u ekstremima ( crno ili belo, sve ili ništa)
  • Katastrofiziranje – tumačenje događaja ili situacija na najgori mogući način
  • Impertivizacija – očekivanje da se ljudi moraju ponašati ili da život mora funkcionisati po krutim i rigidnim pravilima koja se ne smeju izneveriti

Kognitivne sheme su duboko usađeni obrasci mišljenja o sebi, drugima i svetu koje određuju način mišljenja odnosno kako ćemo nešto tumačiti, proceniti, zaključiti. Zbivanja i pojave se uvek tumače u skladu sa shemama. Formiraju se rano u razvoju i najviše zavise od načina na koji su se roditelji ophodili prema nama. Postojanje određenih shema stvara predispoziciju za javljanje određenog poremećaja. Primer sheme depresivne osobe: Svi ljudi moraju da me vole, ako me ne vole nešto nije u redu sa mnom.

Kognitivni terapeuti koriste tehnike koje su objedinjene pod jednim terminom koginitivno restrukturisanje. Jedna od osnovnih tehnika jeste sokratovsko preispitivanje koje predstavlja logički zasnovano preispitivanje klijentovih stavova, verovanja i misli koja su disfunkcionalna ali u jednoj tolerantnoj i saradljivoj atmosferi. Treapeut klijentu osvetljava načine na koje takvo mišljenje dovodi  do poremćaja i nudi mu zdrave alternative.

Dakle najvažniji cilj kognitivne terapije jeste sama promena načina razmišljanja odnosno toga kako pacijent tumači, procenjuje i razume sebe i svet oko sebe. Ambiciozniji terapijski ciljevi odnose se na promene kognitivnih shema koje su dublje kognitivne strukture, pa je samim time ovaj proces mnogo teži i znači suštinsku promenu stavova, verovanja i pretpostavki  jedne osobe.