Melanie_Klein_c1900-horz

Melani Klajn

 

Melani Klajn rođena je u Beču 1882.godine. U svojoj 28. godini se preselila u Budimpeštu i tada je došla u kontakt sa radovima Sigmunda Frojda, zbog čega se kasnije i opredelila za bavljenje psihoanalizom. Sam termin klajnijanska analiza odnosi se na jednu od tri zasebne grupe psihoanalize koje su nastale u Londonu po dolaska Sigmunda i njegove ćerke Ane Frojd 1938.godine. Ovaj pravac psihoanlize je nazvan po imenu Melani Klajn, ali su njenom razvoju doprineli i drugi važni saradnici i sledbenici.

Klajnijanska psihoanlaiza razvijala se iz otkrića SIgmunda Frojda, ali je dala i mnoge nove doprinose. Najvažniji doprinos jeste ustvari pomeranje fokusa na decu, odnosno, bavljenje malom decom (preedipalnog uzrasta), njihovim doživljajima, i razvijanje teorije objektnih odnosa. U skladu sa time bavila se najranijim konfliktima i anksioznostima, kao i primitivnim psihičkim procesima, koji postoje kod dece, ali i kod odraslih.

Postoji nekoliko najvažnijih koncepcija u klajnijanskoj analizi:

  • Unutrašnji objekti i unutrašnji svet
  • Primitivni psihički procesi – rascep i projektivna identifikacija
  • Paranoidno-shizoidna i depresivna pozicija
  • Kontejment

Melani Klajn je jedan od utemeljivača teorije objektnih odnosa. Ona je smatrala da rani objektni odnosi koji su primitivni postoje još od najranijih uzrasta. Beba je od samog početka u odnosu sa svetom. Na taj način ona određene sadržaje projektuje (izbacuje unutrašnje, psihičke elemente u spoljašnji svet), a određene introjektuje (unosi  spoljašnje elemente u psihički aparat). Introjekcijom spoljašnjih elemenata u svoju psihu, beba stvara svoj unutrašnji svet koji ispunjavaju unutrašnji objekti. Šta je ustvari objekat? Objekat jeste predstava drugog (osobe iz spoljašnjeg sveta) u našem psihičkom aparatu. Na taj način, objektni  odnosi predstavljaju reprezentacije odnosa između ljudi. Objektni odnosi mogu se uspostaviti sa parcijalnim ili celovitim objektima. Parcijalni objekti predstavljaju psihičke reprezentacije drugih, koje su manje integrisane od celovite osobe. Najjednostavnije rečeno, u seansi kada klijent pobesni, može se odnositi prema samo jednom aspektu osobe na koju je besan, na primer, njenoj bezobrzirnosti, bez mogućnosti da sagleda širu sliku, te stoga taj parcijalni deo osobe (bezobzirnost) u psihi pacijenta predstavlja celovitu osobu (bezobzirnu osobu). Svoje prve unutrašnje objekte beba stiče kroz doživljaje svojih telesnih senzacija. Neprijatna iskustva (glad, bol, itd…) beba doživljava kao napad lošeg objekta, dok prijatne senzacije (prijatan dodir, toplinu…) doživljava kao odnos sa dobrim objektom. U zavisnosti od toga formira se unutrašnji svet u kome su dominantni loši ili dobri objekti.

Kako beba odrasta, postoji sve više situacija u kojoj njen potrebe bivaju frustrirane. S obzirom na to da beba nema kapacitete kao odrastao čovek, da se sa time nosi, ona razvija mehanizme odbrane. Funkcija ovih mehanizama jeste da odbrane bebu od preplavljujuće anksioznosti koja je posledica raznih frustracija, kako bi održala psihičku ravnotežu. Prvi mehanizmi jesu mehanizmi rascepa (splittinga) i projektivne identifikacije i oni su primitivni.

Mehanizam rascepa Melani Klajn je poredila sa rascepom komada granita. On može da se dogodi između dobrih i loših delova selfa, agresivnosti i nežnosti i slično. I uvek je praćen rascepom u objektu. Ovaj mehanizam često biva korišćen kao mehanizam odbrane, i tada se najčešće loši delovi otcepljuju. Ti loši delovi najčešće bivaju projektovani spolja, nakon čega dolazi do još složenijih identifikacija koje mogu biti projektivne i introjektivne. Rascep objekta u unutrašnjem svetu, može se dogoditi samo ukoliko postoji rascep i u selfu individue.

Projektivna identifikacija je nesvestan proces u kome dolazi do otcepljivanja određenih karakteristika unutrašnjeg objekta (najčešće nepoželjinh) u spoljašnji objekat, koji tada doživljava kao da ima karakteristike otcepljenih delova unutrašnjeg objekta. Ovaj mehanizam odbrane koristi se kao način da bi se osoba oslobodila stanja patnje, anksioznosti, i slično, ili kao vid komunikacije osobe. S druge strane, ako je u pitanju dublja patologija ličnosti, ona ima funkciju da agresivno prodre u objekat kako bi se objekat kontrolisao. Na primer, ponekada psihotični  pacijent koji je preplavljen anksioznošću i u stanju je dezintegracije, koristeći mehanizme projektivne identifikacije, ova osećanja može preneti na terapeuta, koji ih oseća kao sopstvena, a da se pacijent, paradoksalno oseća bolje.

Melani Klajn je uvela i koncepcije pozicija (depresivna i paranoidno-shizoidna) koje su karakteristične za najraniji uzrast, ali se javljaju i u odraslom dobu. Ustvari, pozicija predstavlja stanje ega i načine na koji se on brani, objektne odnose i uopšte tip anksioznosti koji preovlađuje u tom periodu. Ovde je pre svega važno pomenuti nagon smrti, koji predstavlja mržnju, agresivnosti i ostale impulse usmerene protiv života. Pošto je beba psihički nezrela, njena prva reakcija na nagon smrti jeste, otcepljivanje tih negativnih impulsa i projektovanje i u spoljašnji objekat. Najvažniji objekat za bebu jeste majčina dojka. Ali, pošto je za bebu dojka, bazično izvor dobrog i prijatnog, ona zbog nemogućnosti integracije, cepa dojku na dobro i lošu. Dobru koja je negujuća, blaga i hrani, i lošu koja je odsutna, frustira. Na taj način, svet bebe je prepun parcijalnih objekata koji su dobri ili loši, te je stoga moguće i svet videti samo kao crn ili beo, zao ili dobar. Kada taj loš objekat postane proganjajuć, ego se nalazi u paranoidno-shizoidnoj poziciji. U životu, ovo se najćešće sreće kod graničnih ili psihotičnih stanja. U ovoj poziciji dominantni su strahovi od uništenja i fragmentacije. Između 3. i 6. meseca, beba ulazi u depresivnu poziciju, za koju je karakteristično to da se uspostavlja odnos sa celovitim objektom, ali da je taj odnos ambivalentan, te da se često javljaju strahovi vezani za krivicu i gubitak. Iako ponekad i želi da uništi objekat zbog čega se kasnije javlja krivica, u ovoj fazi beba brine za objekat  jer uviđa da prema njemu gaji i ljubav i mržnju, stoga doživljava i snažnu želju da ga obnovi, reparira. Dakle, osnovna razlika između ove dve pozicije jeste ta što paranoidno-shizoidnom pozicijom dominira strah da će self biti uništen od strane objekta (mene će drugi uništiti), dok u depresivnoj poziciji postoji strah da će ego svojim napadima uništiti objekat (ja ću povrediti drugog).

Poslednja važna koncepcija jeste koncepcija kontejmenta. Šta ona podrazumeva? Kapacitet za konteniranje (sadržavanje u sebi) jeste preduslov za razvoj zdrave ličnosti. Naime, to je način na koji beba prevazilazi stanja psihotične anksioznosti i dezintegracije. U početku, neophodno je da te anksioznosti obrađuje objekat koji brine o bebi (majka), jer ukoliko se to ne događa, beba počinje da primenjuje mehanizme odbrane karakteristične za paranoidno-shizoidnu poziciju (rascep, projektivne identifikacije…) koji oblikuju njen unutrašnji svet. Tako objekti, kao što je već rečeno, u unutrašnjem svetu deteta postaju zli ili idealizovani, i praćeni su izmenjenim doživaljejem selfa ali i realnosti. Ipak, ako postoji osoba  koja ima kapacitet da istoleriše ova osećanja bebe, primi ih u sebe, obradi i vrati u podnošljivom obliku, i sama beba će vremenom pounutriti ovaj kapacitet za obradu neprijatnih stanja. Na taj način, beba će se kretati ka celovitijim opažajima i doživljajima koji su karakteristični za depresivnu poziciju, što predstavlja pomak u razvoju.