Sama reč samoubistvo odnosno suicid potiče od moderne latinske reči suicidum a koja se sastoji od latinskog sui – što znači “sebe” i cidium – što znači “ubistvo”.  Ono predstavlja napad na sopstveni život. U prethodnom tekstu rečeno je mnogo o viđenjima samoubistva u zavisnosti od različitih faktora (istorjskog perioda, kulture, religije, psihopatologije i slično), ali mi se ovde nećemo baviti time, bavićemo se time šta raditi ako prepoznamo da neko ima sucidalne ideje ili planove da počini suicid.

Prva stvar koju je važno reći, i razbiti tabu oko samoubistva je sledeća: to što ćete nekoga pitati da li razmišlja o samoubistu neće ga “gurnuti preko litice” i nagnati da to učini. Dugo su i sami stručnjaci na polju psihijatrije, psihologije i psihoterapije izbegavali da klijenta pitaju ovo pitanje. Vremenom se razvilo verovanje da ako pitamo za samoubistvo, možemo osobu povrediti ili je osnažiti da još više razmišlja o njemu. Ovo je potpuno NETAČNO! Sama činjenica da osobu pitate za suicidalne misli i planove znači da se bavite njome, i da primećujete da nešto nije u redu sa njom. Takođe, veliki broj osoba koje su suicidalne izveštavaju da osećaju olakšanje kada razgovaraju o tome, jer i same temu doživljavaju kao tabu i sramota ih je da pričaju o tome. Zato je važno da znate da ništa loše ne možete prouzrokovati tim pitanjem.

Još jedan od razloga zašto ljudi zaobilaze ovu temu jeste sopstveni strah da ne čuju pozitivan odgovor, odnosno činjenica da neće znati šta da urade sa informacijom da neko želi da se ubije. I to je ljudski, međutim postoje koraci koji vam mogu olakšati razgovor sa osobom u ovakvom stanju, a koje ćemo uskoro izložiti. Sa druge strane, ako se osećate nekompetetno da ovakav razgovor obavite, važno je da primetite da se sa osobom nešto dešava i da joj pružite podršku tako što ćete potražiti stručnu pomoć.

Važno je da ako prepoznajete simptome koji govore da bi osoba mogla biti suicidalna, reagujete što pre jer odlaganje traženja pomoći može završiti tragično.

Koji su simptomi na koje je neophodno reagovati a koji mogu govoriti o potencijalnom suicidalnom ponašanju?

  • osoba je preživela veliki stres (traumu) koja je drastično izmenila život (smrt bliske osobe, uspostavljanje dijagnoze teške bolesti, velik materijalni gubitak… i slično) i na koji se teško prilagođava
  • osoba daje izjave tipa “Bolje da me nema”, “Ovaj život nema smisao”, “Dosta mi je života”… i slično.
  • osoba pokazuje promene u raspoloženju: očaj, deresija, beznađe, besmisao ili čak bes i ljutnja
  • osoba pokazuje upadljive promene u ponašanju (poklanja stvari, pozdravlja se…ili se osamljuje, povlači…)
  • zavisnost od alkohola i droga, drugi mentalni poremećaji (depresija, psihoza…)
  • prethodni pokšaji samoubistva

Dakle, ako primetite neke od ovih simptoma, neophodno je reagovati na njih. Ako se pravimo da ih nema – oni neće nestati.

U nastavku ću vam prikazati jedan od modela intervencije po kojem rade stručnjaci sa osobama koje su suicidalne i koji vam može biti smernica u razgovoru sa osobom. Naravno, nije dovoljno da samo vi razgovarate sa njom, neophodno je da se nakon razgovora sa njom obratite stručnjaku. Ali svakako možete biti od velike pomoći i pružiti podršku osobi i osnažiti je da se za stručnu pomoć obrati.

Robertsov model  se sastoji iz 7 koraka:

  1. Procena suicidalnosti – oceniti trenutnu sigurnost osobe, ispitati detaljno postojanje planova za počinjavanje samoubistva (to znači pitati je da li je razmišljala o samoubistvu, i ako jeste da li je imala konkretne planove vezane za sam čin)
  2. Uspostavljanje saradničkog odnosa – „ostati“ sa osobom, normalizovati temu – učiniti je takvom da je moguće razgovarati o njoj, da je i samo samoubistvo ljudski čin, naglasak na saradničkom odnosu – ne treba naređivati osobi, dok razgovarate koristite jasne rečenice i polako govoriti
  3. Slušanje osobe (identifikovanje glavnih problema) – slušati, razumeti, validirati, usporiti stvari, stvoriti ljudski odnos prihvatanja, pokušati razumeti i kategorisati probleme o kojima osoba govori, slušati i skrivene poruke koje se nalaze u govoru čoveka
  4. Ventiliranje osećanja – ohrabriti osobu da kaže svoje emocije, razgovarati o njima, objasniti mu da su i negativne emocije (poput depresije, beznađa…i slično) ljudske emocije i da je važno naučiti da ih tolerišemo
  5. Prikupljanje i razmatranje opcija – važno je da sebe ne stavljate u ulogu “spasioca” ili nekoga ko je u vašem odnosu moćniji, usmeriti se na rešavanje problema odnosno pobrojavanje dodatnih opcija koje postoje (izuzev samoubistva), uključiti socijalnu podršku, raditi na povratku nade, pomoći osobi da uvidi mogućnosti i razvije otpornost
  6. Formulacija akcionog plana – pravljenje kratkoročnog pozitivnog plana, uz to neophodno je koristiti  i „sigurni plan“ (plan podrške kako da se osoba ponaša ako u toku ostvarivanja pozitivnog plana krene da se oseća loše – npr. koga da pozove, zatim ako je taj koga zove nedostupan kome onda da se obrati, ako ni tom drugom ne može da se obrati šta onda da radi, itd). Važno je da “sigurni plan” bude do detalja razvijen, i jasan kako bi osobi pružio sigurnost i način na koji sebi u kriznom stanju može da pomogne.
  7. Praćenje osobe – kada je sve prethodno adekvatno urađeno, “pratiti” osobu određen period analizirajući njene emocije, kognicije, ponašanja; kako napreduje u ostvarivanju postavljenih ciljeva; da li posotoje faktori koji mogu doprineti ponovnoj pojavi suicidalnih misli i ponašanja; da li osoba ima podršku okoline…itd.

 

Važno je znati da je u ovom modelu prikazan model intervencije stručnjaka koji su za to obučeni. Nikako se ne savetuje da sami pomažete osobu za koju vidite da je u ovom tipu krize. Ne očekuje se da iko ko nije profesionalac u ovoj oblasti sprovodi sve tačke ovog modela. Ali je dovoljno da znate da ako primetite da neko ima problem, razgovarate sa njim o tome, saslušajte ga i autentično se trudite da ga razumete – to već može već veliki efekat!

Međutim nakon toga, neophodno je osnažiti osobu i pružiti joj podršku da potraži stručnu pomoć.

Samoubistvo nije grom iz vedra neba: suicidalne osobe obično pružaju ljudima oko sebe dovoljno upozorenja i prilike da intervenišu. Važno je da ta upozorenja ne ignorišemo!

 

master kliničke psihologije  Olivera Novaković

 

 

Literatura:

Granello, D.H., Granello, P.F. (2007). Suicide: An essential guide for helping professionals and educators. Boston: Allyn & Bacon

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *