„Osećam da će srce da mi iskoči..ruke mi se tresu..suva su mi usta..otežano gutam..osećam da su mi obrazi vreli..imam osećaj da ću se onesvestiti..šta da kažem da ne ispadnem glup..smejaće mi se ljudi..svi gledaju u mene..propao bih u zemlju..želim što pre da pobegnem iz ove situacije..“
Ovo su neke od misli koje prolaze kroz glavu osoba sa socijalnom anksioznošću (fobijom). Većina vas je nekada u životu imala neke od ovih misli u situacijama izloženosti grupi nepoznatih ljudi ili u isčekivanju procene ili kritike. Po čemu se vi onda razilkujete od osoba sa ovim poremećajem?
Prvenstveno, po tome što osobe sa ovim poremećajem imaju izražen i stalno prisutan strah (anksioznost) da će se zbuniti ili uraditi nešto što će ih poniziti u jednoj ili više socijalnih situacija, naročito kada su posmatrane od strane drugih ljudi.
Socijalna fobija se može javiti u samo nekim situacijama kao npr. susret sa suprotnim polom, uzimanje hrane pred drugima, odlazak u javni toalet ili može uključivati gotovo sve socijalne situacije van porodične sredine. Socijalna fobija je često povezana sa strahom od kritike, nesigurnošću ili niskim samopoštovanjem. Osobe sa ovim poremećajem ponekad čak znaju da je ovaj strah nerealan ali iščekivanje (anticipacija) anksioznosti značajno blokira osobu u socijalnim i radnim aktivnostima. Posledično dolazi do izbegavanja javnih mesta, upoznavanja sa novim ljudima i prekida emotivnih veza. Ovo je prva stepenica ka začaranom krugu. Zašto do njega dolazi?
Anksioznost predstavlja biološki signal za opasnost koji angažuje organizam da uradi sve što je u njegovoj moći da opasnost otkloni. Tokom ovog angažovanja organizam nauči da određeni postupci omogućavaju izbegavanje situacija koje provociraju anksioznost. Ovi obrasci izbegavanja ostaju stabilni duži period kao rezultat potkrepljivanja usled njihove efikasnosti u smanjivanju anksioznosti.
Problem sa izbegavanjem je taj što je ono kratkoročno efikasno u smanjivanju anksioznosti.
Recimo, osoba prestaje da bude aktivna na času ili izbegava predavanja da je profesori ne prozovu, što dovodi do izrazite anksioznosti ili na primer izbegava seminare koji su joj je veoma bitni za napredak u karijeri. Zatim, izbegava komunikaciju sa potencijalnim partnerom ili ne uspeva da adekvatno komunicira sa autoritetom na poslu. Ovakvih primera je mnogo ali efekat je jako negativan po osobu, koja pored izrazite anksioznosti koju oseća, veruje da su takve situacije užasne. Odnosno, misli da u tom trenutku ništa ne može biti gore, da je to što će se desiti (javni nastup, procenjivanje, kritika) više od 100% loše i da ništa dobro ne može rezultirati iz te loše situacije. Visok nivo anksioznosti udružen sa užasavanjem otežava rešavanje problema. Kako možete sebi pomoći?
Tako što ćete smanjivanjem anksioznosti povećati vašu sposobnost da se funkcionalno ponašate u (za vas) neprijatnim situacijama. Kada shvatite da vašim užasavanjem još više pogoršavate neprijatnu situaciju time što dva puta proživljavate isti problem-jednom kroz isčekivanje a drugi put uživo u neprijatnoj situaciji, logično je da se zapitate kako vam to koristi? Koja je alternativa užasavanju?
Realno sagledavanje neprijatnih situacija i označavanje istih kao loših a ne i užasnih. Samim tim označavanjem neke situacije kao loše mislimo sledeće – uvek može biti gore, situacija je manje od 100% loša, nešto dobro može rezultirati iz loše situacije. Od pomoći može biti konstruisanje skale loših događaja (0-100% loše). Na vrhu skale su problemi koje ocenjujemo kao najgore moguće. Ovim putem dolazite do uvida kako preterivanjem u označavanju nekog događaja održavate vašu negativnu nezdravu emociju anksioznosti. Shvatićete da drhtanje glasa ili crvenjenje na prezentaciji koje ste smatrali užasnim, predstavljaju samo jednu od od loših stvari koje se mogu desiti u životu. Promenom perspektive (način sagledavanje događaja) možete uvideti kako i negativni događaju mogu imati neke pozitivne strane.
Okidač za anksioznost je opasnost da će se desiti nešto loše u budućnosti. Dva najčešća straha su strah od odbijanja i strah od neuspeha. Imamo i super strah-strah od straha.
Evo kako to izgleda u REBT (racionalno emotivno bihejvior terapiji) na primeru ABC modela emocionalnih poremećaja:
A (aktivirajući događaj): „Ostaviću loš utisak na prezentaciji“
B (iracionalno uverenje): „Ja moram ostaviti dobar utisak na prezentaciji jer ako ne ostavim to bi bilo užasno i ja bih kao osoba bio manje vredan“
C (posledice):
- Emocionalne – anksioznost
- Bihejvioralne – izbegavanje kontakta očima, zamuckivanje, izbegavanje neprijatne situacije
- Kognitivne – „Svi će gledati u mene“ (zaključak), selektivna pažnja (fokusiranje na sebe uz zanemarivanje okoline), želja za bekstvom iz neprijatne situacije, prisećanje ranijih socijalnih situacija
Po teoriji REBT-a, ne uvodi vas mogućnost da ostavite loš utisak u anksioznost već vaša misao (uverenje) povodom mogućnosti ostavljanja lošeg utiska. Upravo u tome leži ključ vašeg razumevanja problema i započinjanja njegovog rešavanja. U tome vam pomažu sledeća pitanja:
„Da li ja stvarno moram ostaviti dobar utisak?“ „Da li je negde zapisano da moram?“
„Zašto bih morao da ostavim dobar utisak?“
„Da li sam ranije uvek ostavio dobar utisak?“
„Da li iz moje želje da ostavim dobar utisak logički sledi da tako mora biti?“
„Da li sam uvek uspevao da moje želje realizujem?“
„Da li mi koristi da mislim na ovaj način?“ „Na koji način mi ne koristi?“ „Gde me je ovaj način razmišljanja doveo?“
„Zašto bi bilo užasno kada bih ostavio loš utisak na prezentaciji?“ „Da li bi to bilo samo loše ili užasno?“ „Koje su realno loše posledice i koliko će trajati?“
„Da li ostavljanje lošeg utiska na prezentaciji definiše mene u celini?“ „Da li moja vrednost kao ljudskog bića raste ako ostavim dobar utisak ili pada ako ne ostavim?“
„Da li moguće izmeriti ljudsku vrednost?“
Odgovaranjem na ova pitanja vi proveravate (osporavate) iracionalno uverenje, odnosno dolazite do saznanja da je ono nelogično, da nije u skladu sa činjenicama i da vam ne koristi. Na raspologanju vam stoji racionalna (fleksibilna) misao:
„Ja bih voleo da ostavim dobar utisak na prezentaciji ali ne moram. Pošto bih jako voleo da ostavim dobar utisak na prezentaciji ja ću se maksimalno potruditi da se što bolje pripremim. Ako ne ostavim dobar utisak to bi bilo loše a ne užasno i ne bih bio manje vredna osoba nego jedno kompleksno, pogrešivo i nesavršeno ljudsko biće“. Ovako fleksibilnim načinom razmišljanja bili biste zabrinuti za ishod vašeg izlaganja i motivisani da se što bolje pripremite za istu, ali ne i anksiozni, mogli biste da se jasnije orijentišete u situaciji i vaše ponašanje bi bilo usmereno ka realističnom cilju – održavanju dovoljno jasne prezentacije a ne impresioniranju prisutnih.
Socijalne situacije ne treba izbegavati i time uskraćivati sebe za nova iskustva, bilo loša bilo dobra. Samim izlaganjem osporavate vašu hipotezu da su socijalne situacije užasavajuće i nepodnošljive.
Izlažite se “neprijatnim“ situacijama, mislite fleksibilno i ponašajte se u skladu sa tim, jer kada je vaše psihičko zdravlje u pitanju rizik se ipak isplati!
dr Vukašin Perović
