Svako od nas se nekada našao u nekoj situaciji kada je osećao sramotu. To nije prijatno osećanje. Praćeno je telesnim simptomima u vidu osećaja ubrzanog ili izmenjenog rada srca, pojačanog znojenja, drhtanja ruku, osećanja nelagodnosti u stomaku, osećaja trnjenja ekstremiteta. Crvenjenje lica može biti jako izraženo, što je dodatno pogoršano uverenjem da su to primetili drugi i da su sve oči uprte u vas.
Sramota se često nadovezuje na anksioznost, čime od jednog neprijatnog događaja pravite spiralu negativnih emocija iz koje nikako da izađete. Verovatno biste se jako iznenadili koliko malo drugi ljudi obraćaju pažnju na vaše simptome anksiznosti i sramote, ali u trenutku dok osećate ove negativne nezdrave emocije vaša pažnja je selektivna odnosno neke stvari iz okoline opažate a neke previđate u cilju da sebi „opravdate“ situaciju kao opasnu i „užasnu“. Ovde vam može pomoći decentriranje – posmatranje sebe i svojih postupaka iz trećeg lica (sagledavanje šire slike).
Kada osećate sramotu vi se sklanjate od pogleda drugih, imate želju da napustite neprijatnu situaciju, napadate druge za koje mislite da su vas osramotili i ignorišete njihove pokušaje da poprave neprijatnu situaciju. Takođe precenjujete mogućnost da će drugi ljudi (koji vas procenjuju) primetiti ili biti zainteresovani za to što se desilo, stepen neodobravanja koji ćete dobiti i vremensko trajanje istog.
Povodom kojih se tema javlja sramota?
Pre svega prilikom odstupanja od ličnog ideala u nekoj socijalnoj situaciji, u čemu je glavna razlika u odnosu na osećanje krivice. Naime, krivica se javlja povodom neuspeha u pridržavanja ličnog ideala u nekoj situaciji, ali osoba nije opterećenja time da će je okolina odbaciti ili ismejati što imamo u slučaju sramote. Zatim tu su teme socijalne neadekvatnosti i pokazivanje lične mane/slabosti pred drugima.
Koji su uslovi neophodni da biste osećali sramotu?
Prvo je potrebno da se desila neka od gore navedenih tema koja bi predstavljala okidač za javljanje emocije npr. pokazivanje mane. Zatim uverenje da su osobe iz vašeg okruženja to primetile i da će vas zbog toga negativno proceniti i odbaciti. Na kraju dolazi vaše iracionalno (ekstremno/rigidno) uverenje kojim sebe uvodite u emociju povodom pokazivanja mane
„Ja nisam smeo da pokažem svoju manu i da mucam pred svima. To je užasno i ja zbog toga ne vredim“.
Ako biste razmatrali na višem nivou ovo uverenje bi moglo da izgleda ovako:
„Ja uvek moram ostaviti dobar utisak na druge ljude jer ako to ne uradim to bi bilo užasno i ja zbog toga ne vredim“.
Ovim uverenjem vi jednostavno zahtevate da realnost bude drugačija iako se to pokazivanje mane (npr. mucanje) dešavalo dosta puta do sada i verovatno će se dešavati i u budućnosti.
Jasno vam je da ovakvim uverenjem nikako ne pomažete sebi, od jedne neprijatne situacije ste napravili katastrofu i još kinjite sebe misleći da ste zbog pokazivanja te mane bezvredni.
Nažalost nemamo moć upravljanja univerzumom i drugim ljudima ali imamo moć upravljanja jednom osobom a to smo mi sami. Ovu činjenicu često previđamo.
Koje bi moglo da bude vaše alternativno racionalno (fleksibilno) uverenje u istoj situaciji?
„Ja bih voleo nisam pokazao svoju manu i mucao pred svima, ali to ne znači da nisam smeo jer sam mnogo puta do sada to uradio. Ako drugi primete moju manu to nije užasno nego samo loše. Ako me neko zbog toga ne ceni to ne znači da ja manje vredim.“ Ili…
posmatrano na višem nivou „Ja bih voleo da ostavim dobar utisak na druge ljude ali to ne znači da moram. Pošto bih jako voleo da ostavim dobar utisak ja ću se potruditi najbolje što mogu, ali ako ne uspem – nisam uspeo i to nije užasno nego loše i to ne određuje moju vrednost kao osobe jer se ljudska vrednost ne može izmeriti“.
Ovakvim načinom razmišljanja vi prihvatate mogućnost pokazivanja mane pred drugima, ne pravite od toga užasnu stvar (ima mnogo gorih stvari od mucanja u javnosti) i verujete da jedan aspekt ponašanja (pokazivanje mane) ne određuje vas kao osobu u celini i time prihvatate sebe kao kompleksnu, nesavršenu i pogrešivu osobu. Ovo poslednje je naročito važno jer smo mi kao ljudska bića u procesu konstantne promene čija vrednost ne može biti izmerena.
Misleći na jedan racionalan način vi se jasno orijentišete u neprijatnoj situaciji, ne sklanjate pogled od drugih, nastavljate da učestvujete u socijalnoj situaciji, ne napadate druge i ne ignorišete njihove pokušaje da poprave neprijatnu situaciju. Takođe ne precenjujete mogućnost da će drugi ljudi biti zainteresovani za to što se desilo, ne precenjujete stepen neodobravanja i vremensko trajanje istog.
Samom promenom načina mišljenja dolazi do promene emocije, te ćete umesto negativne nezdrave emocije sramote osećati negativnu zdravu emociju žaljenja.
Neprijatne situacije u životu su neizbežne i praćene raznim negativnim emocijama. Da li će one biti samoporažavajuće kao sramota ili samopomažuće kao žaljenje zavisi u najvećoj meri od vas. Prionite na rad zarad vašeg psihofizičkog blagostanja i započnite promenu, nemojte da ostanete na dobro poznatom „potrudiću se“.
dr Vukašin Perović
Literatura:
Digiuseppe R., Doyle K., Dryden W., Backx W., A Practitioner’s guide to rational emotive behavior therapy, Oxford University Press, New York USA, 2014.
Kaplan, H. and Sadock, B. : Synopsis of Psychiatry, Tenth Ed., Baltimore USA, LWW 2010.
Vukosavljević-Gvozden T., Racionalno-emotivna bihejvioralna terapija, Beograd, 2009.
