brak

Svi znamo da se ljudsko mladunče rađa kao najnemoćnije i najnesposobnije, i dugo zavisi od milosti i nemilosti svojih najbližih – roditelja. Da bi beba odrasla u zdravu osobu, u nju je neophodno investirati pre svega mnogo ljubavi i vremena. Stoga se u svim psihološkim teorijama neizostavno pojavljuje važnost roditeljskog odnosa prema detetu. Međutim, jedan takođe vrlo važan aspekt našeg odnosa prema svetu jeste naučen iz odnosa naših roditelja jednog prema drugom. Zbog toga često smo svedoci da odnosi roditelja jednog prema drugom postaju paterni i u našim životima koliko god ponekad pokušavali da im se odupiremo. Čuveni su primeri gde po ugledu na nesrećan brak svojih roditelja, oca alkoholičara koji je maltretirao majku, ćerka vođena neosvešćenim a duboko integrisanim obrascima bira muža slične naravi. Neki kažu da je to zbog činjenice da najbolje funkcionišemo u onome što nam je poznato, koliko god to poznato bilo loše. Izlazak iz disfunkcionalnog porodičnog obrasca je vrlo težak, zahteva veliki napor ali je moguć.

Međutim, šta ako smo mi ipak odrasli u „koliko-toliko“ zdrave i funkcionalne osobe, uprkos tome što smo odnos svojih roditelja još od najmlađeg uzrasta opažali kao nezdrav? Uspeli smo da osvestimo da je ono što sigurno ne želimo upravo takav odnos, i pronikli smo u tendenciju ljudi da ponavljaju disfunkcionalne obrasce roditelja i rekli smo sebi „meni se ovo neće dogoditi“. Time smo svesno odlučili  da izaberemo drugačiji put, i idući njime činili sve da stignemo do drugačijeg cilja. Međutim, ono što je i dalje ostalo jeste duboko neshvatanje, bes, čak i prezir prema takvom načinu života kakav su „negovali“ naši roditelji.

Nije bitno da li je to majka koja ostaje uz verbalno ili fizički agresivnog oca, nezainteresovana majka i pasivni, inhibirani otac, otac koji je nasilan u pijanstvima, ili jednostavno roditelji za koje se vidi da se ne voli, štaviše da se preziru, ali ipak ostaju zajedno. Mnogo je primera i tipova disfunkcionalnih brakova, ali nigde uputstva kako da roditeljima „oprostimo“ to i prihvatimo činjenicu da su to njihovi izbori.

Najveći problem je pomiriti se sa nečim što mi smatramo besmislenim, a vezano je, za nama, najbliže osobe. Stoga se dobar deo života bunimo nad besmilenošću njihovih života, i ljutimo se zbog činjenice što oni to ne mogu da preseku i promene. Često takođe, što smo stariji, žalimo nad „protraćenim“ i nesrećnim životima koje su proživeli.

Šta možemo uraditi za sebe povodom ovog pitanja?

Kako možemo smanjiti sopstvenu tugu i ogorčenost na roditelje koje ponekad ostaju i nakon njihovih smrti, jer kakvi god da su bili i ko god da su bili, oni su naš tvorci i za nas primarne figure u životu. Kako možemo sebe učiniti funkcionalnijim i umanjiti težinu i nezdravost emocija koje nosimo u sebi dugo godina? Prvo pitanje koje možemo postaviti sebi jeste ko sam ja da određujem smisao tuđeg života? Smisao nije nešto unapred dato, smisao se pronalazi, i najvažnije, smisao nije univerzalan on može biti različit za svakog čoveka. Tako da ono što ja vidim kao besmisleno, neko drugi možda vidi kao jedino rešenje. Potrebno je otvoriti vidike, i iz perspektive „sudije“, spustiti se na nivo običnog čoveka koji hoće da razume, ali i prihvata da neke stvari nikada neće razumeti. Vezano za to, jako je važno izgraditi kapacitet za negativno odnosno onog što je nama teško, nejasno i besmisleno i shvatiti da je to samo naš pogled na svet, a da promenom perspektive dolazi i do promenjenog viđenja problema. Jako je važno dati ljudima pravo da čine svoje izbore – kakvi god oni bili, jer bilo šta drugo bi bilo stavljanje sebe u poziju Boga kao sveznajućeg i onog koji određuje šta je dobro a šta loše. Ponekad neke stvari nikada neće biti do kraja shvaćene – i, i to je u redu. Koliko god želeli da razumemo dinamiku i razloge koji leže iza očuvanja disfunkcionalnog braka, mi to možda nikada nećemo u potpunosti shvatiti, jer su samo oni proživeli sve te trenutke i iskustva. To ne mora značiti da su oni slabi, „ludi“ ili zli jer takav odnos ne napuštaju, to može značiti da su i sami upleteni u neke svoje duboko usađene nesvesne porodične obrasce, vođeni nekim svojim unutrašnjim konfliktima i potrebama koje možda nisu ni osvestili. S druge strane, imajte u vidu, da ako su toliko dugo godina ostali zajedno, ipak ima i stvari koje im u tom odnosu prijaju i kojih ne žele da se odreknu. Ponajviše ne treba doživljavati njihov odnos kao potpuno crn ili potpuno beo, jer stvari nikad nisu takve  – pojednostavljene. Ljudski odnosi su izuzetno kompleksne tvorevine. Zato i kada smo preplavljeni besom, razočaranjem i tugom, ne treba ispustiti iz vida ni one lepe trenutke kojih je sigurno nekada bilo.

Ponajviše je važno naučiti sebe da osetimo autentičnu tugu zbog nečije tuđe nesreće, ali bez pokušaja da namećemo sopstvene i osuđujemo tuđe izbore. Tuga je zdrava emocija, koja iako negativna, može zaokružiti jedan proces i dovesti do kvalitativnog skoka u razvoju individue. Pored toga, tugovanje (namesto besa) će nam omogućiti da te iste roditelje, ponekada nesrećene zbog sopstvenih života – saslušamo i razumemo, bez odbacivanja. Ovaj način komunikacije može samo biti obostrano koristan, jer na neke situacije mi kao osobe prosto nemamo uticaj. Stoga je uvek dobro setiti se čuvenog citata:

Bože, daj mi snage da prihvatim ono što ne mogu da promenim, daj mi hrabrosti da promenim ono što mogu da promenim, a najviše od svega, daj mi mudrosti da razlikujem prvo od drugog.

master kliničke psihologije Olivera Novaković

Mišljenje o “Kako “preživeti” nesrećan brak svojih roditelja?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *