Ukoliko već dugo vremena imate vozačku dozvolu (ili treba da polažete ispit za istu), ali se ne usuđujete da sednete u kola vreme je da krenete da se bavite ovim problemom.
Šta je uopšte anksioznost?
Po teoriji Racionalno-emotivno-bihejvioralne terapije (REBT) anksioznost predstavlja nezdravu negativnu emociju. Da bi čovek doživeo anksioznost neophodno je da očekuje da će biti izložen nekoj opasnosti koja ne mora biti realna, ali dovoljno je da čovek veruje da je realna (moguća).
Ovaj način čovekovog funkcionisanja vuče poreklo iz prošlosti, kada su uslovi u kojima se čovek borio za opstanak bili teži i suroviji. U susretu sa opasnom situacijom (npr. agresivnom životinjom ili članom suparničkog plemena) postojala su dva tipa reakcije: bori se ili beži (na engleskom se kaže fight or flight). Međutim, razvojem društva odnosno civilizacijskim napretkom, ove opasnosti su se svele na mnogo manju meru. Međutim, naša reakcija na situacije koje procenjujemo kao opasne ostala je ista. Ovde je ključna reč “procenjujemo” jer je važno imati na umu da je to samo naša procena koja nužno ne mora biti tačna. Štaviše, naš mozak, kao i bilo koji drugi aparat pravi greške.
Anksioznost povodnom vožnje jeste uslovljen odgovor. To znači da svaki put kada sednete u kola sa namerom da vozite ili samo pomislite na to, setite se kako ste reagovali prošli put. Taj događaj se toliko živo i brzo vraća u sećanje zbog snažne emocionalne reakcije koja ga je pratila. Tako svaki put kad postanete anksiozni povodom vožnje osnažujete pogrešna uverenja u vašim glavama i stvarate nove neuralne putanje straha, koje još više osnažuju anksiozni odgovor. Na taj način uslovljavate sebe da se bojite. Zbog toga, krećete da izbegavate situacije koje vam izazivaju toliku neprijatnost, što u praktičnom životu znači da ne ulazite u kola i izbegavate vožnju. Samim činom izbegavanja neprijatne situacije ćete osetiti olakšanje. I to olakšanje potkrepljuje nastavak ovakvog izbegavajućeg ponašanja, zato što deluje kao nagrada.
Pojednostavljeno, vrtite se u začaranom krugu!
Anksioznost izaziva izbegavanje vožnje, a pošto je vožnja izbegnuta ona dovodi do dodatnog učvršćivanja ovog osećanja. Dakle, neophodno je prekinuti ovaj circulus vitiosus.
Da biste ga prekinuli važno je znati sledeće. Ne stvara sama vožnja emociju anksioznosti (ili panike) i ponašanje izbegavanja nego način na koji razmišljamo o njoj. Osnovna premisa REBT-a jeste da nas ne uznemiravaju sami događaji nego uverenja koja imamo o tim događajima.
U pozadini anksioznosti i/ili panike povodom vožnje nalaze se različita iracionalna uverenja, ovo su samo neka od njih:
- Ne smem napraviti grešku u vožnji
- Ne smem osećati anksizonost dok vozim
- Savladavanje samog čina vožnje mora ići lako i glatko (Ne smem se ovoliko mučiti)
- i slično…
Održavanje ovakve iracionalne filozofije doprinosi održavanju nezdravih emocija i ponašanja. Neophodno je preispitati svako od ovih uverenja, kroz 3 vrste argumenata:
- empirijski – koje činjenice govore u prilog ovog uverenja ?
- logički – koji argumenti govore o tome da je ovo logičan način razmišljanja ?
- pragmatični – da li je ovaj način razmišljanja koristan za mene (da li mi donosi dobro) ?
Primer preispitvanja jednog iracionalnog uverenja “Ne smem napraviti grešku”
Empirijski: Da li postoji neki zakon u univerzumu koji propisuje da čovek ne sme napraviti grešku? NE! Štaviše mi ljudi smo pogrešiva ljudska bića, koja ne funkcionišu savršeno. Sam čin da postavljamo sebi ZAHTEV da nikad ne pogrešimo je potpuno u neskladu sa realnošću, jer smo u prošlosti grešili, grešimo u sadašnjosti i grešićemo u budućnosti. Besmisleno je od sebe zahtevati nepogrešivost jer mi nismo savršene mašine.
Logički: Pošto smo shvatili da je zahtev da ne pogrešimo u ovoj situaciji besmislen, i da je jedino što je smisleno u ovoj situaciji reći “Ja bih jako želeo da ne napravim grešku, ali to se može dogoditi”. Međutim, ljudi su zbog svoje velike želje da ne pogreše u vožnji skloni da skoče na zaključak da se to ne sme dogditi. Zato, pitajte sebe, da li samo zato što vi nešto toliko snažno želite da se nešto ne dogodi, da li to i znači da se to neće dogoditi? Npr. Da li to što neka žena izuzetno želi da njena majka ne umre od raka, znači da se to i neće dogoditi? Ne. Samo zato što mi nešto jako želimo, ne znači da će nam “univerzum” ispuniti želju. Dakle, nelogično je misliti da samo zato što ja jako želim da ne napravim grešku u vožnji, da se to i ne sme dogoditi. U pitanju je iskrivljeno logičko zaključivanje.
Pragmatički: Da li mi uopšte koristi uverenje da “ne smem napraviti grešku”? Apsolutno ne koristi. Šta više uvek vas dodatno uznemirava i drži u začaranom krugu anksioznosti.
Kako onda treba da razmišljam?
Racionalan način razmišljanja u sebi sadrži fleksibilnost, a odbacuje zahteve koje postavljamo sebi, drugima i svetu. Dakle racinalno uverenje glasilo bi:
“Ja bih jako voleo da ne napravim grešku u vožnji, ali to ne znači da ne smem pogrešiti. Smem da pogrešim. I čak i ako pogrešim to nije užasno, nego loše i ja to mogu da podnesem.”
Mnogi ljudi misle da ako bi se odrekli svog uverenja o nepogrešivosti da bi bili nesmotreni i neoprezni vozači. To je potpuno netačno. Šta mislite, ko će pre napraviti grešku u vožnji, preplašen i mislima “da ne sme pogrešiti” preplavljen vozač, ili čovek koji pazi, zabrinut je ali može da bude skoncentrisan na vožnju jer nije preplavljen negativnim mislima !? Osoba koja se odrekne zahteva prema sebi da “ne sme pogrešiti” i daje sebi mogućnost da greška može biti napravljena neće biti anksiozna nego zdravo zabrinuta. Prednost zdravo zabrinute osobe nad anksioznom osobom je ta što neko ko je zdravo zabrinut nema fizičke simptome (lupanje srca, znojenje, drhtanje…) ili će oni biti značajno manje izraženi, nije preplavljen mislima o potencijalnoj nesreći nego razmišlja o samoj vožnji i budno prati događaje spolja (jer nije ometen događajima iznutra), ne izbegava vožnju (ne povlači se pasivno pred izazovima) nego je sklon da “preuzme rizik” uz preduzimanje svih mera opreza kako bi zaštitio sebe ali i druge ljude u saobraćaju, što znači da se ponaša predostrožno i odgovorno.
Svako iracionalno uverenje možete preispitati na ovaj način i pomoći sebi da usvojite racionalnu filozofiju življenja, koja će olakšati vaš život i učiniti ga kvalitetnijim.
Pored toga, nije na odmet razmsliti i na sledeći način. Ljudi koji brane sebi da naprave grešku u vožnji često rade to iz razloga što misle da će ta greška biti fatalna (po druge ili po sebe). Ovaj način razmišljanja zove se katastrofiziranje – preuveličavanje mogućih posledica greške. Prvo, verovatnoća da ćete napraviti grešku sa fatalnim ishodom je jako mala. Važno je da imate uvid u to da je to jedna od kognitivnih disotrzija koje iskrive čovekovu objektivnost, tj. tačnost rasuđivanja. Važno je da znate da neće svaka greška dovesti do fatalnog ishoda. Setite se cele lepeze grešaka vozača koje nisu dovele ni do kakve “strašne” situacije. Ima onih koje dovedu čoveka u neprijatnost. Ima onih zbog koji snosi finansijsku odgovornost. Ali one gde je u ugrožen tuđi ili sopstveni život jesu veoma retke. Pogotovo ako je vozač osoba koja je pažljiva i oprezna. Dakle, važno je imati uvid da postoji čitav spektar situacija koje su posledica vozačke greške, a ne skakati na zaključak da će svaka vozačka greška biti fatalna.
Dakle, što više budete razmišljali na ovaj način, i budete decentrirano posmatrali sebe i sopstvene reakcije, moći ćete da pronađete i greške u svom razmišljanju, koje ćete moći da ispravite. Uvek kad prepoznate u svojoj glavi rečenice koje počinju sa “Mora…” ili “Ne sme…” počnite da ih preispitujete: da li postoje činjenice koje ovo potvrđuju?; da li postoje argumenti koji govore u prilog?; da li je za mene korisno da mislim tako?…i vrlo brzo ćete uvideti koliko je takvo mišljenje iracionalno. Zamenite ga racinalnim mišljnenjem koje je uvek u formi da biste vi nešto “jako voleli ali da to ne znači da mora da se desi” (i negativna varijanta “jako ne bih voleo da mi se to desi, ali to ne znači da ne sme”). Uvek se setite da je racionalno mišljenje fleksibilno i da vodi zdravim emocijama i ponašanjima koja su u skladu sa datom situacijom.
master kliničke psihologije Olivera Novaković
