Kako prepoznati psihopatu ?

Često smo, još kao deca, gledali filmove o zlostavljačima i serijskim ubicama koji su uvek na neki čudan način privlačili pažnju i uterivali strah u kosti. Zbog toga je stvoren stereotip psihopate kao krvoločnog promišljenog ubice koji koji kao deo sopstvene igre i uživanja oduzima ljudske živote. Međutim, kada je u pitanju koncept psihopatije stvari ne stoje tako jednostavno.

Šta je ustvari psihopatija?

Psihopatija predstavlja konstrukt ličnosti koji je bio fokus mnogih istraživanja i debata proteklih decenija. Najčešće je bivao proučavan u forenzičkom kontekstu i bivao je opisivan kao jedan od najznačajnijih konstrukta pravosudnog sistema. S druge strane, iako je psihopatija pročavana detaljno, ona i  dalje ostaje jedan od najkontroverznijih sindroma u polju psihopatologije.

Psihopatija predstavlja poremećaj ličnosti koji može biti shvaćen kao konstelacija emocionalnih crta, interpersonalnih kvaliteteta i ponašanja. Interpersonalno (u odnosu sa drugim ljudima) – psihopate su dominantne, šarmantne, manipulativne, bezosećajne, grandiozne i hladnokrvne. Što se tiče emocionalnosti ona je površna i labilna, nisu u stanju da formiraju duboke i trajne veze sa ljudima, nedostaje im empatije, ne osećaju anksioznost i, generalno, emocije krivice i kajanja su im nepoznate. U ponašanju su impulsivni, konstantno u potrazi za uzbuđenjem i često krše socijalne norme i pravila  (skloni su kriminalu, konzumaciji psihoaktinih supstanci i ne ispunjavaju svoje obaveze prema društvu).

Robert Her (Robert Hare) je konstruisao čuvenu skalu kojom se ispituje psihopatija – PCL (psychopathy checklist) i njenu revidiranu verziju PCL-R. Ovo su smernice kojima se on vodio kako bi prepoznao psihopatu:

1. Površan šarm – priča priče u kojima pokušava da ostavi utisak na druge ljude i pokušava sebe da predstavi u pozitivnom svetlu, često koristi neadekvatan žargon… Ukoliko ih suočite sa činjenicama koje su u neskladu sa njihovom pričom, oni sopstvenu priču samo promene.
2. Grandioznost – Imaju visoko mišljenje o sebi i hvalisavci su. Ostavljaju utisak izuzetne samopouzdanosti. Ukoliko su trenutno u zatvoru ili bolnici to pripisuju nesrećnim okolnostima ili lošoj sreći.
3. Patološko laganje – može biti jako ili srednje izraženo. U umerenoj formi biće lukavi i promišljeni, dok će u ekstremnoj formi laganja biti podmukli, beskrupulozni, nepošteni i manipulativni.
4. Obmane i manipulativnost – skloni su pričanju laži, obmanjivanju i manipulaciji kako bi ostvarili sopstvene ciljeve (novac, moć, seks). U toku laganja su samopouzdani i ne osećaju anksioznost. Ponekad čak vole da ističu kako su dobri u tome nazivajući sebe “umetnicima u prevari”.
5. Nedostatak kajanja – ne osećaju krivicu ukoliko su nekome učinili nešto nažao; ponekad mogu pokazivati krivicu ali samo kao sredstvo kojim pokušavaju da dođu do cilja, a ne kao autentično osećanje.
6. Površnost emocija – siromaštvo emocija odnosno umanjena sposobnost ili nesposobnost za osećanje dubokih emocija.
7. Nedostatak empatije – teško ili ne uspostavljaju emocionalne veze sa drugim ljudima; nemaju sposobnost da predvide emocionalne reakcije drugih ljudi (bile one pozitivne ili negativne). Zbog toga deluju hladno i bezosećajno i indiferentno za osećanja drugih ljudi. Ponekad i mogu iskazati emocije ali su one nestabilne i površne.
8. Neodgovornost – ispoljavaju ponašanje koje može biti štetno po druge ljude ili ih dovoditi u opasnost. Nepouzdani su kao supružnici i roditelji. Nedostaje im posvećenost u emotivnim vezama. I odnos prema poslu je takav (često kasne, odsustvuju bez opravdanja i slično). Nepouzdani su sa novcem (ne vraćaju pozajmice, ne plaćaju račune ili alimentaciju za decu).
9. Potreba za stimulacijom – snažna potreba za novim i uzbudljivim stimulusima; izazivanje sudbine i isprobavanje stvari koje su rizične. Često odustaju od zadataka koji zahtevaju samodisciplinu jer im brzo dosade. Teško uspevaju da se zadrže duže na jednom poslu, ili da rade neki zadatak koji je rutinski.
10. Parazistki način života –  manipulativni, sebični i eskpolatatorski život, u kome osoba živi na račun drugog; njegov stil života ogleda se u niskoj motivaciji, lošoj samodisciplini i nesposobnosti da započne ili završi aktivnosti.
11. Nedostatak ciljeva – ne poseduju dugoročne planove i ciljeve. Žive svoj život “iz dana u dan”, ne razmišljajući o budućnosti. Često su skloni da se oslanjaju na druge da ih izdržavaju. Često (ali ne uvek) imaju loše postignuće u školi i zaposlenjima.
12. Impulsivnost – ponaša se tako da ne razmišlja o posledicama svog ponašanja. U svojim akcijama često su nošeni trenutkom, obično kao posledica želje za preuzimanjem rizika ili potrage za uzbuđenjem. Posledica ovoga može biti životni stil koga karakterišu nestabilnost u školi, emotivnim vezama, na poslu, česte promene prebivališta…
13. Ne prihvata odgovornost za svoje ponašanje – odbija ili izbegava da prihvati odgovotnost za štetu nanetu drugima; racionalizuje svoje ponašanje i minimizuje štetu nanetu drugima, čak je negirajući u nekim situacijama. U tim prilikama ne oseća sramotu.
14. Loša kontrola ponašanja – lako pobesne ili postanu frustrirani (ponekad pod dejstvom alkohola i narkotika). Često su verbalno (vređaju, omalovažavaju, psuju) i fizički nasilni (lome, bacaju stvari, guraju i udaraju ljude). Nasilni ispadi su najčešće ni sa čim isprovocirani i neočekivani. Ispadi besa brzo prolaze i osoba je brzo u stanju kao da agresije nije ni bilo.
15. Rani problemi u ponašanju – često su imali problema u periodu pre 13. godine  (kod kuće, u školi ili sa zajednicom) a ti problemi nisu posledica porodičnog nasilja ili zanemarivanja; takođe, često su kao maloletnici imali probleme sa zakonom. Ti problemi uključuju: laganje, krađe, prevare, vandalizam, siledžijstvo, podmetanje vatre, konzumacija psihoaktivnih supstanci, bekstva od kuće…
16. Maloletnička delikvencija – problemi u ponašanju između 13. i 18. godine. Ova ponašanja predstavljaju vid zločina ili uključuju antagonizam, iskorišćavanje, manipulaciju, surovost i nemilosrdnost.
17. Kršenje uslovne kazne – krše propise, nepažljivi su ili se uopšte ne pojave na sudu kada je to potrebno.
18. Kriminalna raznovrsnost – prisutan je širok dijapazon krivičnih prestupa (bez obzira na to da li je osoba optužena ili osuđena za njih); ponos na to što su izbegli kaznu za krivična dela;
19. Mnogobrojne kratkotrajni brakovi – nedostatak sposobnosti da se dugotrajno posveti određenoj vezi (braku).
20. Promiskuitet – veliki broj kratkotrajnih, površnih afera; neselektivan izbor partnera; održavanje više paralelnih veza; pokušaji da se drugi prisile na seksualni odnos; pokazivanje ponosa tokom priča o seksualnom iskorišćavanju partnera i sopstvenim seksualnim podvizima

Međutim, svi ovi kriterijumi mogu da zavaraju. Ponekad psihopate jesu izuzetno uspešni ljudi na visokim pozicijama. Tako ih možemo naći među biznismenima, naučnicima, lekarima, inžinjerima, novinarima i slično. Uspešna karijera, i čak ponekad naizgled funkcionalan porodični život, mogu stvoriti iluziju “normalnosti” ovih ljudi. Oni deluju kao da su dobro prilagođeni, ali iza dobro očuvane fasade njihov svet jeste duboko patološki. Šarmantnost i inteligencija umeju da zavaraju i prikriju duboku nepouzdanost i neiskrenost ovih osoba, njihovu usmerenost samo na sebe, njihovu emocionalnu površnost i nedostatak empatije. Iako ne moraju biti skloni fizičkom nasilju, njihovo ponašanje karakteriše duboko zanemanjivanje potreba drugih. Psihopata dela po sopstvenim nahođenju i u skaldu sa sopstvenim porivima. Druge osobe u njegovom životu su tu dok on ima koristi od njih, odnosno predstavljaju sredstvo za ostvarenje cilja.

Stoga važno je znati da nisu svi prestupnici po zatvorima psihopate, niti su sve psihopate u zatvorima, veliki broj njih jeste sloban, štaviše, često se nalaze i u profesijama koje mogu biti korisne za društvo. Međutim, nezavisno od šarma, intelekta i uspešnosti, ukoliko kod osobe primetite gore pobrojane osobine, dva puta razmislite pre nego što se sa njima upustite u bilo kakvu dublju emotivnu vezu. I ne zaboravite, za ovakve osobe nikad neće postojati “MI” nego samo veliko i nikada dovoljno zadovoljeno “JA”.

master kliničke psihologije  Olivera Novaković

Literatura:

1. Cleckley, H. M., & Cleckley, H. M. (1982). The mask of sanity (pp. 204-25). New American Library.
2. Hare, R. D., & Vertommen, H. (2003). The Hare psychopathy checklist-revised. Multi-Health Systems, Incorporated.
3. Hare, R. D. (2006). Psychopathy: A clinical and forensic overview. Psychiatric Clinics of North America, 29, 709-724
4. Lee, J. H. (1999). The treatment of psychopathic and antisocial personality disorders: A review. Clinical Decision Making Support Unit, Broadmoor Hospital, Berkshire.
5. Lilienfeld, S. O. (1998). Methodological advances and developments in the assessment of psychopathy. Behaviour research and therapy, 36(1), 99-125.