Kako prepoznati prikrivenog narcisa?

Da li ste se nekad zapitali da li postoji više od jedne vrste narcisa? Kako vi zamišljate narcisa? Da li je zdrav i patološki stepen narcizma lako razlikovati? Da li narcis može pokazati empatiju?

U praksi tu razliku nije uopšte lako postaviti. Određen stepen samointeresa ili samoljubavi ne samo da je normalan nego i neophodan za psihičko zdravlje. Mesto na skali samoobzirnosti gde zdravi narcizam postaje patološki nije lako odrediti. Narcizam se ocenjuje drugačije u zavisnosti od faze životnog ciklusa u kojoj se osoba nalazi. Iako smo svesni ovih razvojnih razlika, termin narcizam se retko koristi u pozitivnoj konotaciji odnosno kao kompliment nekome u smislu zdravog samopouzdanja. Naprotiv, termin se uglavnog koristi u pežorativnom (pogrdnom) smislu, posebno kada želimo da označimo nekog iz naše okoline ko nam se ne dopada ili čijem uspehu  zavidimo. Ali da li je pravedno sa naše strane da ovako etiketiramo pošto svi mi imamo probleme sa narcizmom, u većoj ili manjoj meri?

Pogotovo što u današnje vreme dosta ljudi živi svoje živote na socijalnim mrežama (Facebook, Twitter, Instagram i sl.) stvarajući jednu novu verziju narcističke kulture.

Zašto je došlo do ovoga?

Jedan od razloga bi mogao biti taj što su mlađe generacije odrasle sa uverenjem da zaslužuju da budu poznate ili dobro plaćene bez ulaganja mnogo truda u postizanju svojih ciljeva.

Kao što je već pomenuto, granica između zdravog verovanja u svoje sposobnosti i veštački „naduvanog“ narcizma je često nejasna. Uzmimo sledeći primer da vi recimo držite neku prezentaciju u firmi gde radite. Tokom izlaganja primećujete da većina prisutnih drema, neki kolutaju očima da bi po završetku prezentacije dobili negativne komentare prisutnih u smislu „bilo je dosadno“..“ne poznaješ dovoljno materiju“..“ništa novo nismo čuli“…Ako biste reagovali na primer ovako „Bez obzira šta oni kažu, ja mislim da sam prezentovao na jedan jasan i razumljiv način“, da li mogli da kažemo da se vaše mišljenje o sebi nije poljulalo i pored negativnih komentara ili da vaša reakcija predstavlja patološki narcizam koji predstavlja grandioznu odbrambenu reakciju povređenog self-a?

Da li radna istorija pomaže da se napravi razlika?  Izgleda da ne toliko pošto su neke  visoko uznemirene narcističke ličnosti izuzetno uspešne u nekim profesijama, kao na primer politika, umetnost, sport.

Patološka forma se lakše prepoznaje po kvalitetu međuljuskih odnosa. Naime, ove osobe nisu sposobne da vole. Dok se zdravi međuljudski odnosi prepoznaju po empatiji i zabrinutosti za osećanja drugih, iskrenom interesovanju za  ideje drugih, sposobnosti da se podnosi ambivalencija (istovremeno postojanje dve suprotne emocije, misli ili želje prema istom predmetu ili osobi) u dugotrajnim vezama bez odustajanja, sposobnosti da uvidimo sopstveni doprinos nekom međuljudskom konfliktu, osobe sa narcističkim poremećajem ličnosti posmatraju druge osobe kao objekte koji mogu biti iskorišćeni i odbačeni u skladu sa njihovim potrebama, ne uzimajući u obzir njihova osećanja. Oni ne priznaju pravo drugih ljudi na svoje želje i potrebe i često prekidaju odnose nakon kratkog vremena, obično kada druga osoba počinje da postavlja zahteve proistekle iz svojih želja ili potreba.

Kriterijumi za narcistički poremećaj ličnosti podrazumevaju prožimajući obrazac grandioznosti (u fantaziji ili ponašanju), potrebom za divljenjem, odsustvom empatije, arogantnim stavom prema drugima, početkom u ranom odraslom dobu. Ali ovi kriterijumi zanemaruju stidljive, pritajeno grandiozne narcise čija izrazita osetljivost na omalovažavanje vodi ka izbegavanju centra pažnje. Ove dve vrste narcisa predstavljaju krajeve jednog kontinuuma, pri čemu ih možemo nazvati „otkriveni“ i „prikriveni“ narcisi. Otkriveni narcisi nisu svesni svog uticaja na druge ljude. Oni govore kao da se obraćaju velikoj publici, retko uspostavljajući kontakt očima. Često nisu svesni činjenice da su dosadni i da će neki ljudi jednostavno prekinuti konverzaciju sa njima. Njihov govor je ispunjen brojnim sadržajima koji se odnose na njihova postignuća i jasno teže tome da budu centar pažnje. Neosetljivi su na potrebe sagovornika čak i do stepena da im ne dozvoljavaju da se uključe u razgovor.

Sa druge strane, kod prikrivenih narcisa postoji izrazita osetljivost na to kako ljudi reaguju na njih. Njihova pažnje je neprekidno usmerena na druge, što je u suprotnosti sa preokupacijom sobom kod otkrivenih narcisa. Prikriveni narcisi pažljivo slušaju druge sa ciljem otkrivanja i najmanjih naznaka kritike. Oni su stidljivi i inhibirani do nivoa skromnosti. Oni izbegavaju da budu u centru pažnje, usled uverenja da će biti ismejani i poniženi. U osnovi njihovog unutrašnjeg sveta se nalazi izrazit osećaj sramote vezan za njihovu želju da izraze sebe na jedan grandiozan način. Osećanje sramote se takođe odnosi na samoocenu  gde smatraju da su neadekvatni. Glavna tema sramote je osećaj nerazdvojivog defekta. Osećanje sramote treba razlikovati od krivice, gde osoba misli da nije ispunila neka lična moralna načela ali nema osećaj defektnosti u bilo kom smislu. Kod patološkog narcizma dominira  uverenje da će biti poniženi ili osramoćeni kada se suoče sa nedostacima u svojim sposobnostima ili sa prepoznavanjem nezadovoljenih potreba.

Oba ova tipa narcisa imaju problem da održavanjem samopouzdanja, ali se sa tim nose na različite načine. Otvoreni narcis pokušava da zadivi druge svojim postignućima pri čemu se izoluje od narcističke povrede prateći njihove reakcije. Prikriveni narcis pokušava da održi samopouzdanje izbegavajući ugrožavajuće situacije i intenzivno proučavajući druge da bi shvatio kako će se ponašati.

Narcisi isključuju svoja osećanja i teže da žive u jednom realnom svetu.

Osećaju se sigurno u tom carstvu razuma jer smatraju da taj domen mogu da kontrolišu. Carstvo osećanja im izgleda opasno i nesigurno u smislu kontrole ishoda. Ako uspeju da prevaziću ove prepreke i nauče da dele sa drugima, mogućnost da razviju empatiju je ipak moguća.

 

dr Vukašin Perović

perovic.vukasin@gmail.com

 

Literatura:

  1. Gabbard O.Glenn, Psychodynamic Psychiatry in Clinical Practice, American Psychiatric Publishing, Arlington USA, 2014.
  2. Kaplan, H. and Sadock, B. : Synopsis of Psychiatry, Tenth  Ed., Baltimore USA, LWW 2010.
Author: psihologika.rs
9

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.