Koliko ste samo puta u deliću sekunde od neke potpuno neutralne informacije napravili katastrofu. “Dečko mi se ne javlja na telefon – sigurno je sa nekom drugom meni iza leđa”, “Kakva mi je ovo kvržica na ruci – ovo mora da je rak!”, “Napravila sam grešku na poslu – 100% ću dobiti otkaz”, “ Srce mi prebrzo lupa i udara – dobiću infarkt”…. Primeri su brojni… Čovek je zbog svog iracionalnog načina razmišljanja sklon da “napravi od muve slona”. I to nije nešto što je nespecifično za ljudsko rod, ali jeste nešto što nas, ako se prečesto pojavljuje, može drastično ometati u načinu i kvalitetu življenja. Ovakav način razmišljanja jako brzo uvodi čoveka u anksiozno reagovanje (strahovanje).
A šta se ustvari krije iza ovog način a razmišljanja?
Pre svega ono se naziva katastrofiziranje i predstavlja kognitivnu distorziju. Kognitivne distorzije predstavljaju greške u tumačenju i obradi podataka i dovode do pogrešnih i negativnih zaključaka ili takve zaključke potkrepljuju. Naš mozak, kao i bilo koji aparat je u mogućnosti da napravi grešku i to se upravo ovde dešava. Samo katastrofiziranje predstavlja tumačenje stvari ili događaja na najgori mogući način. Suština katastrofiziranja jeste skok na zaključak. Najbolje je možda reći preuranjen skok na zaključak. Razmotrimo sledeću situaciju.
Sa činjenice “izgubio sam posao” koja je u ovom trenutku predstavljala zapravo jedinu činjenicu, osoba je nastavila da gradi najgori mogući scenario, na kraju došavši do zaključka da će ostati na ulici. Znači da je sa premise “ostao sam bez posla” skočio na izuzetno negativističan i katastrofičan zaključak “živeću kao klošar na ulici”.
Kako da prestanete da katastrofizirate?
Kako je čovek i iracionalno i racionalno biće, nepohodno je više energije investirati u ovaj drugi deo. Ali kako? U trenutku kada se desi neka stresna situacija za vas i kada postanete preplavljeni strahovima važno je da pokušate sebe da umirite za trenutak i da uključite racionalni deo svog mozga – a to je onaj koji preispituje tačnost katastrofičnog zaključka.
Zapravo kvaka se krije u tome da naučite da odredite šta je realnost odnosno činjenica, a šta vaš mozak nadgrađuje na te činjenice.
Potkrepimo ovo još jednim primerom:
Goran i Sanja su izašli u klub. Oni su par koji je oko godinu dana u vezi koja je kvalitetna. Goran je otišao do toaleta i u trenutku kada se vratio zatekao je Sanju kako razgovara sa drugim muškarcem i smeška mu se.
Ovo je ono što je činjenica, odnosno ono što je u skladu sa realitetom.
Međutim, Goran je nakon toga pomislio, da mora da joj se taj čovek udvara. A da se i taj nepoznati čovek njoj dopada, pošto mu se smeška. To znači da Sanja ipak ne voli Gorana. Te da to znači da će ga sigurno na kraju ostaviti. Ako ne zbog ovog muškarca – sigurno zbog nekog drugog.
Celokupan Goranov misaoni tok koji se nastavio nakon činjenice da je video njegovu devojku koja se smeška i razgovara sa drugim muškarcem, jeste bio zasnovan na Goranovim pretpostavkama. Stoga, je u trenutku kada naš mozak krene da lanča sve strašnije i strašnije zaključke važno zaustaviti se i zapitati sebe odakle je sve počelo, šta je jedino što se činjenicama može potkepiti u datoj situaciji. Nakon toga važno je da objasnite sebi da je nastavak misaonog toka deo vašeg mozga koji je sklon katastrofičnim načinima razmišljanja za koje je zaista malo verovatno da će se ispostaviti kao tačni. Uključite logiku.
Važno je zadržati se na onoj prvoj premisi od koje ste krenuli. Vratimo se ne primer čoveka koji je izgubio posao. On može razmišljati i racionalno i reći sebi: “Okej izgubio si posao, što je loše, ali nije katastrofa, ako si do sad radio velika je verovatoća da ćeš i u budućnosti uspeti da nađeš neki posao kojim ćeš sebi moći da obezbediš egzistenciju. To što si otpušten ne govori da si nesposobno ljudsko biće, nego pogrešivo ljudsko biće sa svojim vrlinama i manama. I ti to možeš da podneseš, jer si do sada podneo mnogo gore stvari od ove, pa ćeš podneti i ovu. Štaviše, za tebe je korisno da je podneseš, jer možda nešto novo i naučiš iz svega ovoga.”
Ovakav način razmišljanja uvešće čoveka u smirenije emocionalno stanje iz kojeg će moći da sagleda alternative i da se ponaša na način koji će mu doneti koristi. Važno je biti “prisutan u trenutku” odnosno orijentisan na sadašnjost. Pošto magičnu kuglu nemamo – budućnost ne možemo proreći. Ali ono što svakako ima smisla jeste da ćete se iracionalnim načinom razmišljanja ubaciti u disfunkcionalne emocije i ponašanja koja vam neće ići u prilog, šta više onesposobljavaće vaš napredak. S druge strane, ukoliko naučite sebe da se zaustavite na činjenici, i da nakon osvešćivanja onog što ima dokaz u realnosti ne nastavite da pravite strašne scenarije ili ih ne prihvatite kao istinite iako ih vaš mozak pravi, nego naučite sebe da kažete “STOP” ovo je ono što je realno, a ovaj nastavak je deo tvog mozga sklonog katastrofiziranju i biram da to ne prihvatim to kao činjenicu nego da ga preispitam.
Ovaj model razmišljanja se može primeniti u svim situacijama gde čovek katastrofizira, bilo da su ona vezana za smrt, bolest, ljubavne odnose, porodične odnose, posao, školovanje i slično.
Dakle, prekinite taj katastrofični tok misli time što ćete se vratiti u “ovde i sada” i razmisliti o informacijama koje sa sigurnošću posedujete. A nakon toga, kada se umirite razmislite o alternativama (jer one uvek postoje) i šta je to što je u ovom trenutku najbolje preduzeti kako bi situacija ispala najbolje za vas.
master kliničke psihologije Olivera Novaković
psiholog.oliveranovakovic@gmail.com
