Šta je trauma?
Traumatski događaji su u današnjem vremenu veoma su česti i najčešće podrazumevaju doživljaje pretnje smrću, povredu ili pretnju ličnom telesnom integritetu i integritetu bliskih osoba (Jašović-Gačić, Lečić-Toševski, 2010), koji aktiviraju osećanje bespomoćnosti da osoba nešto preduzme kako bi prevenirala ili zaustavila psihičku ili fizičku povredu (Reyes, Elhai i Ford, 2008).
Rana trauma
Rana trauma se odnosi na:
- seksualno zlostavljanje ili napad
- fizičko zlostavljanje ili napad
- psihičko, emocionalno zlostavljanje i zanemarivanje
Rana trauma ili trauma u detinjstvu predstavlja posebnu vrstu traume. Zašto? Pre svega iz razloga jer je detinji mozak još uvek u razvoju – te je mogućnost oštećenja usled traumatskog iskustva veća. Takođe, dete je nemoćno da se zaštiti. Dete ne poseduje dovoljno reči da traumatski događaj opiše, niti da objasni koja osećanja ima povodom njega. Ono ne razume odnos između uzroka i posledice, te gotovo uvek za tramatksi događaj krivi ili sebe ili roditelje koji nisu uspeli da ga sačuvaju i zaštite.
Ljudi koji su doživeli ranu traumu pate na mnogo načina – anksioznost, panika, depresija, sramota, krivica, ljutnja jesu samo neke od nezdravih negativnih emocija koje doživljavaju, i što još više komplikuje stvar, često povodom ovih emocija razvijaju sekundarni emocionalni poremećaj (depresiju povodom depresije, ljutnju na sebe povodom anksioznosti, depresiju povodom krivice… itd). Takođe, ono što je jako važno, gotovo uvek razvijaju negativnu sliku sebe (kao “slabih”, “bezvrednih”, “neadekvatnih”…) kao i negativnu sliku sveta (kao “užasnog mesta” u kome im se trauma dogodila) i drugih ljudi (kao “opasnih” i “zlih” jer su im takvo zlo mogli naneti).
Klijent jednog američkog psihoterapeuta je rekao jednu rečenicu koja nas jako dobro opisuje: “Ljudi su verovatno jedina životinja koja pati povodom svoje patnje.” Šta to znači? To znači da smo skloni da sebe dodatno uznemiravamo, okrivljujemo ili se ljutimo na sebe zbog simptoma koje smo razvili kao posledicu reakcije na traumu. Mi zbog svojih simptoma obezvređujemo sebe.
Međutim, ono što je jako važno znati jeste da je traumatska reakcija zapravo normalna reakcija na nenormalne uslove kojima ste bili izloženi. Zar ne mislite da je dovoljna činjenica što ste pretrpeli to što ste pretrpeli, nego još dodatno “zlostavljate” sebe povodom toga?!
Zamislite da ste pali, i imate ranu, i umesto da tu ranu očistite, negujete, i pustite da zaraste, vi je stalno čačkate, sipate so na nju, udarate se po njoj… Šta mislite da će se dogoditi sa ranom? … Ova metafora predstavlja vaš odnos prema sebi – odnos u kom vi sebe kinjite zbog simptom koje imate. Zapamtite, “okej je da vam nije okej”. Samo ako sebi date prostor da prihvatite sebe sa svojim simptomima, otvorićete put za promenu, i uopšte mogućnost rada na istim, te njihovo postepeno nestajanje. Naime, rana će početi da isceljuje vremenom samo ako se pravilno odnosimo prema njoj.
Vi niste ono što vam se dogodilo!
Vi niste vaša trauma! Vi niste vaši simptomi! Vi ste zapravo mnogo toga. Vi ste pre svega kompleksno ljudsko biće koje ima mnoštvo svojih osobina – i pozitivnih i negativnih. Mnoštvo iskustava. Neka od tih iskustava jesu traumatska iskustva, ali ona vas ne čine u celini.
Stoga ukoliko sebe sagledavate kao bezvredne, slabe ili defektne – zbog toga što vam se dogodilo, pravite grešku preterane generalizacije, jer čovek ne može biti sveden na jednu ili nekoliko osobina i iskustava – previše je kompleksan!
Vi niste ni defektni, ni oštećeni, ni bezvredni – ljudska vrednost je nemerljiva. Zapravo, vi ste oni koju su preživeli, što već govori osnazi koju posedujete – i mnogo je tačnije reći za sebe da ste borac, nego slabić.
Pomak i poboljšanje će nastati onda kada bezuslovno prihvatite sebe sa svim svojim manama i vrlinama. Ovaj koncept omogućava da sebe u celini sagledamo i da zauzmemo zdrav odnos prema sebi. Pored prihvatanja sebe, koje je samo prvi stepenik u radu na sebi, važno je prema sebi odnositi se sa blagošću i brigom. Vi prvi treba da naučite da brinete o sebi.
Trauma nas ne mora obeležiti za čitav život!
Čuveni filozof Epiktet kaže: “Ljude ne uznemiravaju događaji po sebi, nego načini na koje mislimo o njima”. To znači da će od naših uverenja, odnosno od stava koji zauzmemo prema događaju – zavisiti i naše reakcije na njih. Mi ne moramo život provesti kao žrtve. Prihvatajući sebe u potpunosti, kao kompleksno i porgešivo ljudsko biće, mi zapravo dajemo sebi slobodu da budemo ono što jesmo. Ljudi koji su pretrpeli traumu nisu za to krivi, niti su zbog toga manje vredni! Pomeranje sa obezvređivanja sebe na prihvatanje sebe omogućava nam lakše i zdravije življenje.
Bezuslovno prihvatanje sebe, vodi bezulsovnom prihvatanju drugih kao nesavršenih i pogrešivih i bezuslovnom prihvatanju života kao mesta koje nije pravedno i u kome se dešavaju i dobre i loše stvari. Ono što nam zapravo pruža slobodu, i gradi kapacitete za sreću jeste pomeranje ka kraju kontinuuma na kome se nalazi – praštanje. Da bi čovek oprostio on mora prihvati sebe, druge i život bezuslovno. Opraštanje oslobađa. Međutim, jako je važno negovati princip moralne dobrobiti – a to znači da negujemo saosećanje, koncept bezuslovne vrednosti, velikodušnost i „moralnu ljubav“ (u kojoj je onaj koji ih je povredio, iako pogrešivo ljudsko biće, jeste odgovoran za svoja dela). (Enright and Fitzgibbons, 2000)
Negujući princip moralne dobrobiti, učimo se da je svako od nas slobodan ali i odgovoran. Stoga, je važno izgraditi društvo koje je osetljivo i koje reaguje na zlostavljanje najranjivijeg dela populacije – a to su deca!
Klinički psiholog
Olivera Novaković
psiholog.oliveranovakovic@gmail.com
Literatura:
- Enright, R. D., & Fitzgibbons, R. P. (2000). Helping clients forgive: An empirical guide for resolving anger and restoring hope. American Psychological Association.
- Jašović-Gačić, M., Lečić-Toševski,D., (2010). Psihijatrija.
- Reyes, G., Elhai, J. D., & Ford, J. D. (2008). The Encyclopedia of psychological trauma. John Wiley & Sons.
