Hiperaktivni poremećaj predstavlja poremećaj za koji su karakteristični nedostatak pažnje, hiperaktivnost i impulsivnost.  Ovaj poremećaj ima dugoročan uticaj na razne sfere detetovog života (odnos sa roditeljima, školovanje, odnos sa vršnjacima). Osnovni simptomi traju godinama, ali se kod 50% dece izgube u odraslom dobu. Dijagnoza poremećaja se uspostavlja obično kada dete krene u školu, jer se tada  pojavljuju strukturisane aktivnosti koje je detetu teško da ispoštuje.

Po međunarodnoj klasifikaciji bolsti (MKB-10) koji je kod nas u upotrebi ovaj poremećaj se naziva Hiperkinetički poremećaj i nalazi se pod brojem F90.

Ovaj poremećaj naziva se i deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj.

Kako se ponaša dete sa deficitom pažnje/hiperaktivnim poremećajem?

Postoje tri glavne skupine simptoma koje mogu ukazivati na postojanje ovog problema:

Slaba pažnja

  • nije u stanju da se usredsredi na detalje ili pravi nesmotrene greške (npr pri radu domaćih zadataka, kontrolnih i drugih školskih ali i vanškolskih aktivnosti)
  • nije u stanju da održi pažnju na zadacima ili dok se igra
  • često izgleda kao da ne sluša ono što mu se govori
  • često nije u stanju da prati instrukcije i završi školski zadatak ili neku drugu obavezu
  • često je neuspešan u organizacij aktivnosti i zadataka
  • često izbegava ili ne voli zadatke koji zahtevaju produžen mentalni napor
  • često gubi stvari neophodne za obavljanje zadataka ili aktivnosti (olovke, knjige, igračke i slično)
  • događaji u okolini (spoljašnji stimulusi) mu odvlače pažnju
  • često je zaboravan

Hiperaktivnost

  • često ispoljava nemir rukama ili nogama (cupka, lupka) ili se vrti na stolici
  • često napušta mesto u situacijama u kojim se od njega očekuje da sedi (učionica)
  • često trči ili se penje u situacijama gde je to neprimereno
  • često je preterano bučan u igri i ima problema da bude tih u slobodnim aktivnostima
  • stalno ispoljava preteranu motornu aktivnost koja nije u skladu sa zahtevima socijalnog okruženja

Impulsivnost

  • često odgovara pre nego što mu je postavljeno pitanje
  • često nije u stanju da sačeka svoj red (stoji u redu, ili u igrama)
  • često prekida ili ometa druge (u igri, razgovoru)
  • često preterano priča bez reakcije na socijalne zabrane

Hiperaktivnost i impulsivnost javljaju se zbog teškoća u kočenju reakcija. Zato deca sa ovim poremećajem imaju problem da odaberu najadekvatnije ponašanje u određenoj situaciji. Oni odmah reaguju i ni trenutak se ne zamisle. Iako im je često kasnije krivo zbog toga.

Jako važna stvar za samousmeravanje i samokontrolu je unutrašnji govor koji hiperaktivna deca imaju nedovoljno razvijen. Stoga su im stalno potrebna uputstva iz spoljašnje okoline kako da se ponašaju.

Simptomi impulsivosti mogu dovesti do problema u porodici, sa vršnjacima i najizraženiji su u adolescentnom periodu.

Ovde je neophodno ne izostaviti i emocionalnu nestabilnost. Naime, ova deca imaju izrazito nisku toleranciju na frustraciju i  česte ispade besa. Zbog neadekvatnih odnosa sa vršnjacima može doći i do socijalnog povlačenja. Izuzetno su osetljivi na kritiku, i skloni su da okrivljuju druge za sopstvene probleme.

Poremećaj se pojavljuje u 3 oblika:

1. Deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj – kombinovani tip

Pojavljuju se i simptomi hiperaktivnosti/impulsivnosti i nedostatka pažnje.

2. Deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj – predominantno nepažljivi tip

Dominantni su simptomi nedostatka pažnje. Ova deca često nisu nemirna, mogu biti i vrlo tiha i povučena. Stoga dugo ostaju neupadljiva za roditelje, ali i nastavnike i učitelje koji misle da se radi o lenjosti a ne poremećaju.

3. Deficit pažnje/hiperaktivni poremećaj – predominantno hiperaktivno-impulsivni tip

Dominantni su simptomi hiperaktivnosti i impulsivnosti.

Kako preopoznati hiperaktivno dete u školi?

  • remeti red i rad
  • onemogćava izvršavanje plana i programa
  • izaziva sukobe u odeljenju
  • ne sedi na svom mestu, šeta se razredom
  • igra se stvarima na svom stolu
  • ometa  drugu decu dok rade
  • priča ili peva za vreme nastave
  • ne završava zadatke kad i druga deca
  • počinje da radi pre nego što su mu data uputstva
  • radi prebrzo i brzopleto, zbog čega pravi greške
  • odgovara na pitanja prebrzo i bez razmišljanja
  • prelazi s jedne aktivnosti na drugu
  • retko završava započete zadatke
  • ne prati dok nastavnik objašnjava
  • ne stiže da prepiše sa table
  • nema dobar uspeh u diktatima
  • ne može da se igra u tišini
  • za vreme odmora ga druga deca ignorišu jer često trči hodnikom ili se tuče

Ako je vašem detetu uspostavljena dijagnoza, ili pak sumnjate na nju i želite da pomognete svom detetu, evo nekih praktičnih saveta:

  1. Važno je da imate strpljenje i znate da se dete neće promeniti “preko noći”. Potrebno je vreme.
  2. Vežbajte nova poželjna ponašanja.
  3. Strukturišite detetov dan – omogućite mu da stekne rutinu vezano za neke aktivnosti (npr. vreme za rad i odmor, jelo…). Mesto za učenje treba da je prilagođeno njegovim potrebama, i ako ne može da uči u kontinuitetu, mogu se praviti pauze ali unapred utvrdjene.
  4. Razvijajte samopoštovanje kod deteta jer ono sumnja u svoje sposobnosti. Pohvalite ga za sve što uradi dobro (pohvala uvek treba da sledi neposredno nakon konkretnog ponašanja, pohvalite ga ispred drugih i nagrađujte dete za trud a ne za posledicu truda).
  5. Nagradite i hvalite dete kad god nešto dobro uradi.
  6. Podstičite dete da govori šta radi i šta želi da radi (jer nemaju dobro razvijen unutrašnji govor).
  7. Budite svesni vlastitog ponašanja jer dete uči po modelu.
  8. Budite jasni, direktni i konkretni u postavljnju zahteva i davanju uputstva – npr. rečenica “budi dobar” je previše zbunjujuća za dete, umesto toga “Ivane, molim te pokupi svoju odeću sa poda i poslaži je u ormar”, takođe dok mu se obraćate držite kontakt očima i možete mu nežno držati ruke na ramenima ako odbija da uspostavi kontakt dok mu se obraćate, važno je da budete smireni i odlučni, vika i dreka neće pomoći!
  9. Dozvolite mu da učestvuje u kućnim poslovima (odaberite one aktivnosti koje mu dobro idu).
  10. Važno je da imate realna očekivanja – odredite nekoliko neadekvatnih ponašanja koja želite da menjate i budite u tome uporni.
  11. Pomozite mu u stvaranju prijateljstva (omogućite detetu da dovede prijatelje u vašu kuću i pomozite mu da organizuje aktivnosti, uključite ga u slobodne aktivnosti po njegovom izboru – ali da su to aktivnosti u malim grupama uz nadzor odrasle osobe i sa što manje takmičenja).
  12. Pomozite detetu oko usvajanja socijalnih veština.
  13. Pružajte detetu jasnu neposrednu povratnu informaciju i jasne posledice.
  14. Primenite veće i snažnije posledice – fizička pažnja, privilegije, posebni slatkiši, bodovi
  15. Prvo primenjujte podsticaj (nagrade) a tak onda kazne – kazna nije baš delotvorna kod dece sa hiperaktivnim poremećajem, i obično dovodi do loših osećanja i neprijateljstva kod deteta.
  16. Doslednost je jako važna! – svaki put reagujte na određeno ponašanje, ne odustajati kad se započne sa promenom ponašanja, reagovati uvek na isti način, važno je da oba roditelja imaju isti (zajednički stav)
  17. Zabranjeno je fizičko kažnjavanje! Isto kao i dugotrajne kazne i ponižavanje deteta.
  18. Imajte na umu prirodu poremećaja. Iako je često jako teško, i vi sami postajete besni i razočarani, važno je smiriti se i posmatrati situaciju objektivno. Pokušajte razviti smisao za humor. I važno je da ne mislite za sebe da ste loš roditelj jer vaše dete ima poremećaj.
  19. Vežbajte opraštanje. Svako veče oprostite vašem detetu “prestupe” koje je napravilo u toku dana. Oprostite drugima koji su se neadekvatno poneli prema detetu jer ne razumeju prirodu poremećaja. I naposletku, oprostite sebi, jer deca sa hiperaktivnim poremećajem često umeju da probude najgore u ljudima, ali i vi ste kompleksno ljudsko biće koje ima prava da greši.

Da bi dete najbolje napredovalo, važno je uspostaviti saradnju na “svim frontovima”. Ukoliko dete ide u školu – sa učiteljima i nastavnicima. Važno je da svi iz detetovog okruženja budu uključeni i da zauzimaju iste vaspitne stavove (npr. personalni asistent, trener sporta u koji je dete uključeno, itd). Jako je dobro da dete sa svih strana dobija iste poruke kako se ne bi dodatno zbunjivalo.

U toku odgajanja deteta sa hiperaktivnim poremećajem, neminovno je da bude dosta problema na raznim poljima. Stoga ne treba osećati sramotu kada priznate da ste napravili grešku, nego je valja prepoznati i ispraviti, jer na taj način pomažete vašem detetu.

Dok sve ovo radite imajte na umu da je svako dete jedinstveno i posebno i svakom se treba pristupiti na njemu prilagođen način jer samo tako možemo postići da maksimalno iskoristi svoje potencijale.

master kliničke psihologije  Olivera Novaković

Literatura:

  • Velki, T. (2012). Priručnik za rad s hiperaktivnom djecom u školi. Naklada Slap
  • Cooper, P., Hughes, L. (2009). Razumijevanje djece s ADHD sindromom i pružanje potpore. Naklada Slap