Samoubistvo – Nepodnošljiva “teškoća” postojanja

Samoubistvo
Sama reč samoubistvo odnosno suicid potiče od moderne latinske reči suicidum a koja se sastoji od latinskog sui – što znači “sebe” i cidium – što znači “ubistvo”. Pod suicidom se podrazumeva namerno uništavanje sopstvenog života, sa naglaskom na prisustvu svesti o životu i smrti, kao i sposobnosti za odlučivanje (Jašović-Gašić i Marić, 2010). Ovim se naglašava da bilo kakav poremećaj svesti čini ovakav akt zadesom a ne samoubistvom u pravom smislu reči.

Samoubistvo kroz istoriju
Čin samoubistva imao je različito viđenje kroz istoriju i u različitim kulturama. Nekada sam čin samoubistva nije bio smatran tabuom. Još u Starom Egiptu suicid nije predstavljao kršenje nikakvog duhovnog niti pravnog koda, on je predstavljao samo jedan od mogućih načina umiranja kada je jedinka bila suočena sa nepodnošljivom patnjom – bilo fizičke bilo psihičke prirode. Takođe, i u Antičkoj Grčkoj, jedan od prvih filozofa, koji je debatovao na temu suicida, bio je Sokrat, sa svojim stanovištem da su ljudi bića u posedstvu bogova i da oni nemaju pravo da oduzmu sebi ono što im ne pripada – njihov život (Baton Rouge Crisis Intervention Center, 2011). Ironično, na kraju je i on sam bivajući osuđen za izdajništvo, popio otrov, i umro od sopstvene ruke. Jedan od takođe poznatih grčkih filozofa, Epikur – podržavao je svoje sledbenike u ideji da se samoubiju u trenutku kada njihov život više ne bude sadržao sreću (Baton Rouge Crisis Intervention Center, 2011). Rimljani su s druge strane imali obučene tehničare koji bi asistirali u samoubistvima kada bi njihovi klijenti želeli da umru. Dakle, većina ranih civilizacija videla je samoubistvo kao jedan od načina bega od nepodnošljivog postojanja, ili na primer oslobađanja brige rodbine da se brine o nekome ko je teško bolestan ili star. Nikakva osuda nije bila povezana sa ovakvom smrću. S pojavom hrišćanstva, mnogi pripadnici ove religije često su se opredeljivali za izvršavanje samoubistva pre nego za težak i mučen život, u skladu sa religijom. Čak neki rani hrišćanski pisci negovali su ideju da je samoizabrana smrt cilj, kome pobožni ljudi treba da teže (Baton Rouge Crisis Intervention Center, 2011). Ali kako se onda pojavio veliki broj masovnih samoubistava vlast je zabranila eulogije (pohvale) i javna žaljenja za one koji su umrli od sopstvene ruke. I ovaj čin je ustvari započeo stigmatizaciju samoubistva u judeo-hrišćanskoj kulturi. Ljudi koji su preminuli od sopstvene ruke bili su smatrani izdajnicima Isusa, zbog dovođenja u vezu sa Judom, Hristovim izdajnikom koji se sam obesio. I prvi koji je javno osudio samoubistvo bio je Sveti Avgustin u četvrtom veku. Tokom srednjeg veka je došlo do pojačavanja već postojeće stigme samoubica, te pored toga što im je zabranjena odgovarajuća sahrana, stvoren je običaj da se tela samoubica još više osramote tako što će preminulog vući po ulicama, ili će ga vezati za stubove gradske kapije da bi služio kao upozorenje drugima. Takođe, leš bi ponekad bio bacan van gradskih kapija da ga pojedu životinje ili bi bivao sahranjen na raskršću što je, opet, bio jedan od znakova sramote (Baton Rouge Crisis Intervention Center, 2011). Imovina preminulog ali i njegove porodice, često bi bila zaplenjena, a svako ko bi pokušao samoubistvo, bio bi uhapšen, javno osramoćen i osuđen na smrt. Čak i u periodu renesanse i reformacije odnosno buđenja intelektualizma, ljubavi prema životu, oslobađanja religioznih doktrina – stigma samoubistva je preživela. Tokom 17. i 18. veka ljudi počinju da se bave temom samoubista kroz razne umetnosti – književnost, slikarstvo, pozorište… Jedan od prvih pisaca koji je približio koncept prihvatljivosti suicida, bio je sam Šekspir, čiji su neki od najpoznatijih likova umrli upravo od sopstvene ruke. I neki od čuvenih francuski filozofa kao što su Monteskje i Volter branili su pravo osobe da sama izabere smrt. U 19. i 20. veku razvoj sociologije doprineo je i samom izučavanju samoubistva kroz mnogobrojne studije. 1897 godine Emil Dirkem objavio je kjigu “Le Suicide” u kojoj je naglasio da suicid nije isključivo izbor individue nego da postoje mnogi faktori (kao što su spoljašnji pritisci, socijalni stresori, itd) koji mu doprinose (Durkheim, 1951). Ovim je Dirkem utro put razvoju suicidologije, ali je bar jednom delom promenio i način viđenja samoubistva i omogućio njegovu destigmatizaciju. Drugi veliki faktor koji je uticao na promenu stavova prema suicidu bila je pojava psihologije. Akcenat na činjenici da mentalni i emocionalni distres mogu izazvati prirodni, pa čaki fizički faktori utro je put religijskim promenama ali i promenama građanskog i kriminalnog zakona po pitanju samoubistva. Tako da je 1983. godine rimo-katolička crkva ukinula raniju odluku da samoubice ne mogu biti sahranjene na crkvenim grobljima uz adekvatan obred. Danas, kao posledicu razvijanja psihologije i psihijatrije, na samoubistvo se gleda kao na čin bolesnog čoveka, odnosno, istraživanja potvrđuju da čak preko 93% samoubica u kliničkoj pozadini ima jedan ili više psihijatrijskih poremećaja (Henriksson, 1993). U stručnoj literaturi se može videti da su najčešći uzroci suicida: depresija (unipolarna i bipolarna), bolesti zavisnosti (alkoholizam i narkomanija), zatim shizofrenija i naposletku poremećaji ličnosti (Jašović-Gašić i Marić, 2010;Henriksson, 1993). Ovakvo saznanje je važno jer utiče na tretmane suicidalnih pacijenata ali i programe za prevenciju suicida u kliničkoj praksi.

Samoubistvo i kultura
Pored uticaja mentalne bolesti, postoji još mnogo faktora koji se prepliću i na različitim nivoima interakcije utiču na suicidalnost neke pojedinačne osobe. Jedan od tih faktora svakako jeste kultura kojoj neka osoba pripada. Ova pretpostavka može se potkrepiti brojnim činjenicama, od kojih je najvažnija ta da stope suicida u različitim državama (jako) variraju. Na primer, po istraživanju iz 2000. godine stope suicida varirale su od 80.4 u Litvaniji do 0.1 u Egiptu na 100.000 ljudi za muški deo populacije, a za ženski 16.9 prema 0.0 (Lester, 2008). Važno je naglasiti da je ovaj broj u Srbiji u toku 2005. godine bio 19 na 100.000 stanovnika i da Srbiju svrstava u grupu zemalja sa umereno-višom stopom suicida u Evropi, i to sa pozicijom na 13. mestu (Jašović-Gašić i Marić, 2010). U pozadini ovih kulturoloških razlika mogu ležati fiziološki faktori – u smislu različite genetičke struktutre, npr. različite koncentracije neurotransmitera serotonina što posledično može voditi većoj predisponiranosti na depresiju koja je jedan od faktora suicidalnosti, zatim psihološki i psihijatrijski faktori – npr sklonost bespomoćnosti, neuroticizam, anksioznost i emocionalna nestabilnost povećavaju rizik od suicida, takođe socijalni faktori – razvijenost zemlje, procenat odraslih itd, socijetalni faktori – npr. stepen socijalne regulacije i integracije koji ako su niski povećavaju rizik od suicida (Lester, 2008). Čak i način na koji neko počini samoubistvo varira od kulture do kulture. Na primer, suttee predstavlja samoubistvo paljenjem sopstvenog tela žene na sahrani muža karakteristično za Indijsko podneblje ili seppuku (hara-kiri) predstavlja ritualni čin samoubistva rasecanjem sopstvene trbušne duplje a izvršavaju ga japanski samuraji zbog gubitka časti, i slično. Upravo ovakva ritualna samoubistva pokazuju koliko kultura utiče na metode koje će samoubice koristiti ali i motive zbog koji se ubijaju (Catanzaro, 1981 prema Lester, 2008). Metodi samoubistva zavise i od dostupnih sredstava, pa se u Americi najčešće ljudi samoubiju vatrenim oružjem, dok su se recimo u Britaniji 1960-ih godina zbog uvođnje gasa u domaćinstva – ljudi najviše trovali na taj način. Dakle, pri posmatranju uticaja kulture na samoubistvo, treba uzeti u obzir sve pobrojane faktore i njihove međuzavisne uticaje. Sve ove činjenice pokazuju da je suicid multidimenzionalna slabost (malaise) i da na njega utiču biološki, psihološki, intrapsihički,
logički, svesni, nesvesni, interpersonalni, sociološki, kulturalni i filozofski/egzistencijalni faktori (Shneidman, 1985).

Samoubistvo i religija
Još jedan od faktora koji utiču na stopu samoubistva jeste religija. Dirkem vidi religiju kao protektivni faktor iz razloga što religija predstavlja neki vid društva (kao što su političko i ekonomsko društvo) u smislu da individui pruža određen stepen integracije odnosno međusobne povezanosti (Pescosolido i Georgianna, 1989). Upravo iz toga proističe činjenica da neke religije čoveku pružaju veći a neke manji osećaj umreženosti u društvo, a što je to “tkanje” koje religija pruža – gušće, osoba će se osećati sigurnije, i imaće odakle da crpi snagu koja će joj biti potrebna u teškim trenucima. Religija na taj način predstavlja izvor autoriteta ali i izvor utehe (Lukes, 1972 prema Pescosolido i Georgianna, 1989). Samoubistvo je poseban čin prema kome različite religije zauzimaju različite stavove. Tradicionalne religije, većinom, ne odobravaju samoubistvo kao uobičajen čin verujućeg pojedinca. Međutim, pojedine religije, ipak, dopuštaju mogućnost da samoubistvo bude tretirano kao moralan čin. Sa druge strane, religije zasnovane na judeohrišćanskim osnovama, uključujući i islam, imaju tradicionalno negativan odnos prema suicidu. Raspad tradicionalnih vrednosti, paralelno sa tranzicijom i anomijom, prati i raspad tradicionalnih religijskih praksi i njihova sekularizacija što je posledično vodilo tome da društva koja su, usled modernizacije i razvoja, napustila uporišta ortodoksnih verovanja judeohrišćanske religije, imaju povišenu stopu samoubistava (Jojić, 2004). Suština priče o religiji i samoubistvu krije se u činjenici da iza urušavanja religijskih struktura jednog društva i posledično moralnih vrednosti nekog sistema leži raspad i otuđenje samog tog društva, tako da suicid nije pojava koja je direktno u vezi sa religijskom praksom nego je posledica urušavanja društvene arhitekture (Jojić, 2004). Religija predstvalja samo jedan od faktora koji su osetljivi na trenutno stanje u društvu.

Samoubistvo i medicina – eutanazija i asistirani suicid
Često u medicinskoj praksi možemo sresti ljude u terminalnim fazama teških bolesti (kao što su kancer, AIDS, itd.) za koje je jasno da ih u budućnosti ne čeka ništa sem psihičkog i fizičkog bola. Ovi ljudi, iako čiste svesti često imaju tendenciju da izraze želju za prekidanjem sopstvenog
života kako bi prekinuli neizdrživ fizički bol. U literaturi se načešće pominju dva oblika mogućeg završetka života: asistirani suicid i eutanazija. Asistirani suicid predstavlja čin namernog i dobrovoljnog, od strane profesionalca, snabdevanja informacijama, sredstvima i/ili pružanje pomoći suicidalnoj osobi u cilju pomaganja čina suicida (Burgessand i Hawton, 1998). Dok, Eutanazija1 („ugodna smrt“) predstavlja promišljeni i namerni akt odgovornog profesionalca sa ciljem realizovanja smrti druge osobe i oslobađanja iste od netolerišućih bolova i patnje, tako da smrt ovde predstavlja „najbolju odluku“ koja je u interesu osobe koja pati. Cela priča o racionalnom suicidu2 svodi se na dilemu: „za život“ ili „za izbor“. Tačnije, ako je čovek biće koje slobodno vrši izbore, da li onda ima pravo da izabere i smrt ? Ova stara pitanja koja i dalje stoje otvorena i nerazrešena još više je podgrejala upravo priča o razvitku biomedicinske tehnologije i mogućnosti održavanja i produžavanja života koji je odavno „izgubio smisao“ (npr. ljudi sa dubokim lezijama mozga koji žive kao „biljke“). Na ovaj način dolazi do redefinisanja tradicionalnog koncepta smrti, ličnosti, ubistva, „puštanja nekog da umre“, svetosti života, kvaliteta života, itd. (Goldberg, 1987). Pitanja vezana za racionalni suicid i dalje su tema sporova u mnogim državama, neke su ga legalizovale (eutanaziju – zemlje Beneluksa, asistirani suicid – Švajcarskoj, i u Vašingtonu, Oregonu i Montani, kao delovima Ujedinjenih Američkih Država) dok ga većina i dalje smatra zločinom zbog kog se ide u zatvor. Veliku prepreku izvršavanju racionlnog suicida i dalje predstavlja hipokratova zakletva koja kaže: …Nikada nikome neću dati smrtonosnu dozu leka ako je traži, niti ću mu predložiti ovu opciju… (Beauchau i Chuldress, 1983). Sledeći razlog jeste princip pre svega, ne naškoditi koji se logično nadovezuje na hipokratovu zakletvu … I koristiću tretman da bih pomogao bolesnima prema svojoj sposobnosi i suđenju, ali nikada to neću iskoristiti kako bi ih povredio ili im naškodio… (Goldberg, 1987). Na njega se logički nadovezuje princip dobrobiti koji u svom najvišem obliku predstavlja moralnu dužnost činjenja dobra. Poznajući ove principe, protiv čega se onda zagovornici eutanazije bune? Oni smatraju da veštačko održavanje pacijenata u životu, respiratorima, intravenskim terapijama, i opremom visoke tehnologije ne predstavlja produžavanje života, već nasuprot, produžavanje procesa umiranja (Goldberg, 1987). S druge strane, ponekada doktori dolaze i u još teže dileme, jer terminalno osobe potpišu pristanak na eutanaziju, a onda im se stanje nenadano popravi dovoljno da mogu još da žive, ali te osobe ne žele da opozovu svoju odluku. Mnogobrojni primeri iz života, kao što je npr. novorođenče sa višestrukim smetnjama (srčanom manom, Daunovim sindromom, i jetrom koja je otkazala) koje je od početka života u najboljem slučaju osuđeno na, u najmanju ruku, celoživotnu negu ako preživi sve operacije koje će uslediti, ili osoba u terminalnoj fazi raka kostiju koja pati od užasnih bolova, govore nam o teškoći donošenja “prave” odluke, otvarajući pitanje ko ima moć da odluči o životu i smrti – ko ima pravo da kaže “kraj”. Da li je to isključivo i jedino samosvesna osoba, ili stručnjak može biti osoba koja će preuzeti ulogu Boga i odlučiti o ishodu u odsustvu svesti pacijenta.

Samoubistvo i psihologija ( i psihoterapija)
Jedno od, i dalje, najčešće postavljenih pitanja o suicidu je: “ Zašto se ljudi ubiju?” ili još preciznije “Zašto neka konkretna individua počini samoubistvo?” (Leenaars, 1996).
Da bismo razumeli fenomen samoubistva potrebno je shvatiti faktore koji mu doprinose. Po nekima suicid može biti klinički razjašnjen sa tačke bar jednog od sledećih koncepta (Leenaars, 1988a, 1989a, 1989b, 1995) koji može biti intrapsihički (nepodnošljiv psihološki bol, kognitivna konstrikcija, indirektna ekspresija, nemogućnost prilagođavanja i ego), i interpsersonalni (interpersonalne relacije, odbijanje – agresija, identifikacija – izlazak). Nepodnošljiv psihološki bol (Shneidman, 1985) odnosi se na činjenicu da osoba toliko pati, da se to gotovo može izjednačiti sa fizičkim bolom, te suicid u ovom slučaju obezbeđuje olakšanje, tačnije, izlaz iz te nepodnošljive patnje. Kognitivna konstrikcija (Shneidman, 1985) se odnosi na mentalno stanje karakteristično za suicid, i podrazumeva rigidno mišljenje, suženost fokusa svesti, tunelsko viđenje… Ovakva osoba je intoksicirana konstrikcijom na svim nivoima (emocije, logike i percepcije) i predstavlja jedan od najopasnijih elemenata suicida. Indirektna ekspresija obuhvata fenomene kao što su ambivalencija, preusmerena agresija, nesvesne implikacije…Kod ovakve osobe uvek postoje komplikacije, istovremeno kontradiktorna osećanja i stavovi, ne samo prema sebi nego i prema drugima i životu. Nemogućnost da se prilagodi na gubitak (usled smrti, napuštanja, bolesti, itd.) predstavlja takođe jedan od važnih riziko-faktora za suicid. Ego je po nekima (Murray, 1938) sa svom svojom složenošću jedan od esencijalnih faktora za suicidni scenario, i to po principu da osobe sa slabijim egom (koji može biti oslabljen usled različitih traumatskih iskustava u životu) jesu podložnije samoubistvu. Što se tiče interpersonalnih relacija suicidna osoba često ima problem u uspostavljanju ili održavanju veza, stoga psihološke potrebe osobe bivaju frustrirane (na interpersonalnom nivou), i osoba postaje sklonija suicidu. Regresija- agresija se odnosi na Stekelovu hipotezu koja je prvi put izneta na čuvenom susretu psihoanalitičara u Frojdovom domu u Beču 1910. godine (Friedman, 1967) a to je da je gubitak centralan u suicidu, odnosno, da je često odbacivanje doživljeno kao napuštanje, nepodnošljiva narcistička povreda koja vodi užasno psihičkom bolu i, naposletku, prema sebi usmerenoj agresiji. Identifikacija – izlaz prema Frojdu (Freud, 1974) znači da osoba sa intenzivnijom identifikacijom sa izgubljenim ili odbijajućim objektom tj. osobom ili pak izgubljenim idealima (Zilboorg, 1936) jeste krucijalna za razumevanje suicidnosti. Ako emocionalna potreba nije zadovoljena, osoba doživljava snažan bol, želi da izađe,”nestane” iz takve situacije – da napusti to mesto, da ode, da bude negde drugde, da “ne bude”, da bude mrtva…Na ovaj način suicid postaje jedina solucija i osoba se često samovoljno “baca u ambis”.
Opet, važno je imati u vidu da sva samoubistva nisu ista. Još u XIX veku Dirkem (Durkheim, 1951) je naglasio da postoje 4 tipa samoubistva: anomično – koje se događa kada normativne vrednosti jedne zajednice gube obavezujuću moć (kao što je npr. kriza sistema, promena vlasti i sl.) tako da individue gube smernice po kojima bi, u slučaju haosa, postupale; egoistična – pojedinci su odvojeni od svoje zajednice i lišeni doživljaja da društvene norme za njih imaju određeno značenje; altruistična – pojedinac se odriče sopstvene koristi i poistovećuje se sa “višim” potrebama grupe; i naposletku, fatalistička – se događaju kada zajednica dominantno vlada pojedincem, te postoji pritisak discipline u atmosferi moralnog ili fizičkog despotizma.

Za kraj …

Dakle, detaljno analizirajući razvoj fenomena samoubistva, kroz vreme, različite kulture i religije, pa i kroz različite struke, ne dolazimo do jednog – konačnog odgovora. I dalje postoje duboki problemi filozofske prirode koji su esencija samog značenja samoubistva. Jedno od njih je pitanje ljudske slobode, odnosno slobode odlučivanja. Da li osoba ima prava da u bilo kom trenutku odluči da prekine sopstveni život. Kao što je gore pomenuto, različite religije i različite kulture ne daju jednoznačan odgovor, nego čak velike varijacije u shvatanju i doživljavnju fenomena samoubistva. Čak ni medicina i psihijatrija ne mogu postići jednoznačan odgovor po ovom pitanju.

Samoubistvo ukazuje na kulturalni relativitet normi i koncepta mentalnog zdravlja, jer ga neki smatraju normalnim čak i obaveznim pod određenim okolnostima, dok ga drugi smatraju sigurnim znakom mentalne bolesti ili druge vrste devijacije.

Postoji velika zbrka oko pitanja “prava-na-umiranje”. Na jednom su kraju oni ljudi koji se zalažu da niko nema prava da umre “od sopstvene ruke” ni pod kojim okolnostima, a na drugom kraju su oni koji kažu da svi mi imamo pravo da umremo u bilo koje vreme i kada mi to sami odredimo, uključujući i putem samoubistva.

Međutim, ono što je sigurno važno je sledeće: Svaki život je neprocenjiv, i ukoliko kod nekoga prepoznate potencijalni rizik, neophodno je da što brže reagujete.

Druga važna stvar jeste pokušaj razumevanja fenomena samoubistva, bez omalovažavanja osobe koja ga je izvršila ili je pokušala suicid. Mi koji nismo bili u takvoj situaciji, teško možemo razmeti “teškoću” postojanja osobe koja se odlučuje na ovaj akt.

Naposletku, moramo priznati sebi, da samoubistvo jeste rešenje, ali (u najvećem broju situacija) ne ono pravo.

master kliničke psihologije  Olivera Novaković

Literatura:

1. Baton Rouge Crisis Intervention Center. (2011). The History of Suicide. Retrieved from http://crouchfoundation.org/history-of-suicide.html
2. Beauchau, T.L., Chuldress, J.F. (1983). The Oath of Hippocrates, translated in Principles of Biomedical Ethics. New York, Oxford University Press, 329-330
3. Durkheim, E. (1951). Suicide: a study in sociology [1897]. Translated by JA Spaulding and G. Simpson (Glencoe, Illinois: The Free Press, 1951).
4. Freud, S. (1974). Mourning and melancholia. In J. Strachey (Ed.), The standard edition of the complete psychological works of S. Freud, Vol. XIV (pp. 239-260). London: Hogarth. (Original work published 1917)
5. Friedman, P. (1967). On suicide. New York: International Universities Press. (Original work published 1910)
6. Goldberg, R.T. (1987). The ‘Right’ to Die: the case for and against voluntary passive euthanasia. Disability, Handicap & Society, Vol. 2, No. 1
7. Henriksson, M.M. (1993) Mental disorders and comorbidity in suicide, The American Journal of Psychiatry, VOL. 150, No. 6
8. Jašović-Gašić, M., Marić, N. (2010) Suicidnost i suicid, Psihijatrija, Medicinski fakultet Univerziteta u Beogradu, str 247-255
9. Jojić, B. (2004). Suicid i Religija. Engrami – časopis za kliničku psihijatriju, psihologiju i granične discipline. Vol. 26, br. 3-4, str. 69-75
10. Leenaars, A. (1988a). Suicide notes. New York: Human Sciences Press.
11. Leenaars, A. (1989a). Suicide across the adult life span: An archival study. Crisis, 10, 132-151.
12. Leenaars, A. (1989b). Are young adults’ suicides psychologically different from those of other adults? (The Shneidman Lecture) Suicide and Life- Threatening Behavior, 19, 249-263.
13. Leenaars, A. (1995). Clinical evaluation of suicide risk. Psychiatry and Clinical Neurosciences, 49(S1), S61-S68.
14. Leenaars, A.A. (1996). Suicide: A Multidimensional Malaise. Suicide and Life-Threatening Behavior, Vol. 26(3), 221-236
15. Lester, D. (2008) Suicide and culture. World cultural psychiatryresearch review…..
16. Murray, H. (1938). Explorations in personality. New York: Oxford University Press
17. Pescosolido, B.A, Georgianna, S. (1989). Durkheim, Suicide, and Religion: Toward a Network Theory of Suicide, American Sociological Review, Vol. 54, No. 1. pp. 33-48.
18. Shneidman, E. (1985). Definition of suicide. New York: Wiley
19. Zilboorg, G. (1936). Suicide among civilized and primitive races. American Journal of Psychiatry, 92,1347-1369.