Naziv ove terapije potiče od engleske reči behavior što znači ponašanje. Stoga bihejvioralna terapija predstavlja niz tehnika i postupaka koji u svojoj osnovi imaju pretpostavku da je psihički poremećaj posledica pogrešno naučenog ponašanja. Upravo zato je nepohodno da osoba naču novo adekvatnije ponašanje, čime dolazi do “izlečenja”. Za razliku od psihoanalize koja je usmerena na otkrivanje konflikata iz najranijeg detinjstva, bihejvioralni terapeuti su usmereni na sadašnje probleme i ponašanje, i glavni cilj im je da otklone ponašanje koje klijent opaža kao problematično.

Istorijski, prvi koreni bihejvior terapije mogu se naći još u radovima filozofa Džona Loka i pisca Johana Getea. Takođe, mogu se opaziti i u radovima francuskog psihijatra Pjera Žanea i čuvenog psihoanalitičara Sigmunda Frojda koji su u psihoterapijama svojih klijenata koristili tehniku izlaganja. Ipak, tek sa pojavom eksperimentalne psihologije i čuvenih radova Pavlova (Ivan Pavlov), Votsona (John Watson) i Skinera (Burshus Skinner) – ove tehnike su dobile svoju potvrdu.

Kako je bihejvioralna teorija bazirana na učenju, neophodno je pomenuti osnovne oblike učenja:

  1. Klasično uslovljavanje
  2. Operantno uslovljavanje ili instrumentalno učenje
  3. Učenje na osnovu uvida
  4. Učenje po modelu
  5. Kombinacija prethodnih

Ipak, bihejviralna terapija najviše je bila zasnovana na klasičnom, operantnom i učenju po modelu.

Klasično uslovljavanje

Klasično (traumatsko) uslovljavanje prvi je opisao Pavlov u svojim eksperimentima sa psima. Ali još interesantniji je eksperiment  urađen je 1920. godine sa detetom po imenu mali Albert, i on predstavlja ljudski ekvivalent Pavlovljevom eksperimentu sa psima. Ovaj podtip klasičnog uslovljavanja naziva se emocionalno uslovljavanje. Albert je bio jedanaestomesečno domsko dete, i danas bi se ovaj eksperiment smatrao potpuno neetičnim zbog svoje nehumanosti.

Kao i ostala deca Albert se u početku nije se bojao životinja, štaviše, voleo je da se igra sa njima. Votson je ispred dečaka stavljao belog pacova, sa kojim se Albert igrao. Zatim je, svaki put kada bi Albert dotakao pacova, pravio snažnu buku iza Albertovih leđa udaranjem dve metalne šipke jednu o drugu, a dečak je na buku reagovao plakanjem. Nakon nekog vremena, dečak je počeo da pokazuje izrazit strah svaki put kada bi se životinja samo pojavila u prostoriji. Šta se ovde dogodilo? Beli pacov predstavljao je neutralni (uslovni) stimulus koji sam po sebi nije izazivao strah. S druge strane buka je bezuslovni stimulus koja je kod deteta onog trenutka kad se pojavi izazivala strah i plač (bezuslovna reakcija). Kako je Albert višestruko izlagan uslovnoj draži (pacovu) u prisustvu bezuslovne (buke) u  početku neutralna draž (pacov) počeo je da izaziva uslovnu reakciju straha bez da je ona praćena bukom. Na taj način dete je počelo da se boji pacova. Ovaj fenomen pratio je još jedan generalizacija stimulusa – Alfred je svoj strah proširio sa belih pacova na bele zečeve, belo krzno, bele kapute…

Mali albert formula srpski

 

Najvažnije tehnike bihejvioralne terapije koje su preizišle iz klasičnog uslovljavanja su:

Sistematska desenzitizacija

Ključni doprinos razvoju bihejviralne terapije dao je Jozef Volpi prezentujući tehniku sistematske desenzitizacije koja je ujedno najznačajnija, najefikasnija i najviše korišćena tehnika u ovom terapijskom pravcu. Suština sistematske desenzitizacije bila je dovesti klijenta u stanje u kome se fobični objekat (predmet straha) više ne povezuje sa strahom. To se radilo na sledeći način: osoba bi se višestruko izalagala predmetima ili situacijama koje u njoj izazivaju strah, prvo onima koji je najmanje plaše, a posle i onima koji je više plaše, paralelno sa time osoba bi se primenjivala vežbe relaksacije. Ponavaljajući spajanje poželjnog odgovora (relaksacije) sa situacijom koja proizvodi strah pacijent postpeno postaje sve manje osetljiv na traumatičnu situaciju i uči da, umesto strahom, odgovori opuštenošću. Taj proces se naziva razuslovljavanje (desenzitizacija). U okviru sistematske desenzitizacije koristila se progresivna relaksacija koja je predstavljala tehniku naizmeničnog napinjanja i opuštanja mišića čime bi klijent naučio da razlikuje stanje napetosti od stanja opuštenosti.

Preplavljvanje

Ova thenika predstavlja naglo izlaganje fobičnim objektima koji izazivaju najveći strah. Terapeut je sve vreme prisutan, i klijentu saopštava da je jako važno da ostane u stanju straha (u situciji koje se plaši) sve dok strah potpuno ne izgubi na intenzitetu i nestane. Na taj način klijent se rešava straha.

Averzivna terapija

Podrazumeva postupke u kojima se primenjuju neprijatne i bolne draži. Bazirana je na negativnom kontrauslovljavanju koje znači da se negativna emocija ili reakcija suprotstavljaju želji koja je moralno , socijalno ili zdravstveno neprihvatljiva ( koristi se u lečenju alkoholičara, narkomana, pušača ali i seksualnih poremećaja).

Jedan od čuvenih primera averzivne terapije odnosio se na lečenje homoseksualaca. Muškarcima homoseksualne orijentacije izlagane su slike drugih privlačnih muškaraca koje su u određenom momentu praćene bolnom ili neprijatnom draži. Nekada su davani bolni šokovi koje pacijent prekida kada više ne može da izdrži, pri čemu se automtski uklanja slika muškarca a pojavljuje slika žene. Na taj način očekivalo se da će se neprijatna draž (bol) vezati za prijatnu draž (sliku muškarca) i da će po principu dodira eliminisati uživanje. S druge strane, da će se prestanak bolne draži koja je doživljena kao prijatnost vezati za sliku žene. Naravno, ovaj vid terapije je potpuno neetičan, nehuman i nepoželjan, iako se i dalje pojavljuje u praksi.

Instrumentalno učenje (operantno uslovljavanje)

U instrumentalnom učenju ponašanje je sredstvo dolaska do cilja (nagrade). Osnovni princip ovog učenje je vrlo jednostavan: radnje koje dovode do pozitivnih posledica se učvršćuju, a one koje to ne čine se eliminišu.

Iz ove vrste učenja prositekli su sledeći postupci:

  1. Nagrađivanje (Princip pozitivnog potkrepljenja)
  2. Bežanje ili izbegavanje (Princip negativnog potkrepljenja)
  3. Kažnjavanja

Na ove tri vrste postupaka zasnovane su terapijske tehnike koje se koriste u bihejviralnoj terapiji, kao što su: ekonomija žetona, sklapanje ugovora, asertivni trening, itd.

 

Učenje prema modelu – imitiranje ili posmatranje drugih

Ova vrsta učenja zasnovana je na tome da osoba posmatranjem ponašanja uzora, posle izvesnog vremena počne i sama da se ponaša na isti način. Na primer, fobija se može pojaviti kao rezultat odrastanja uz roditeljsku figuru koja je i sama imala fobični strah. Ukoliko se majka boji pasa, postoji mogućnost da dete “preuzme” strah od majke, iako ga onda direktno nije učila da su psi opasni.


Na kraju, neke reakcije se mogu naučiti i prenosom informacija od drugih. Određene fobije se uče preuzimanjem informacija koje nam drugi, o određenim predmetima ili određenim situacijama, prenose. Na primer, dete se nije plašilo pasa dok roditelji nisu krenuli da mu pričaju da su psi opasni.