jung-horz3

Karl G. Jung

 

 

Karl Gustav Jung (1875-1961) bio je švajcarski psihijatar. Potekao je iz duboko religiozne porodice, bio je jedini sin sveštenika švajcarske reformističke crkve. Kod Junga uvek su se mešale ljubav prema naučnom i paranormalnom. Kao da je stalno oscilovao između ova dva kraja kontinuuma. Jungov psihijatrijski rad počeo je 1900. godine kada je postao asistent u bolnici Burghelcli koja je bila povezana sa Ciriškim univerzitetom. Bio je jedan od najvažnijih i najodanijih Frojdovih saradnika, Frojd ga je nazivao “svojim usvojenim najstarijim sinom, krunisanim princem i naslednikom”. Kažu da su u jednom od svojih razgovora proveli 13 sati… Saradnja Frojda i Junga otpočela je 1906, a razlaz i neslaganja Frojda i Junga otpočela su u blažem vidu oko 1911, da bi kulminirala krajem 1913. Od tada nadalje Jung će razvijati shvatanja umnogome različita od psihoanalize i uobličiti ono što je ostalo poznato kao analitička psihologija.

Pre svega osnovna karakteristika Jungove psihoterapije bila je jedan širi i sveobuhvatniji pogled na neurotičnog klijenta. Bio je protiv uprošćavanja i korišćenja shema, svakog pacienta je tretirao kao zasebnu individuu, na koju ne može biti primenjen šablon. Smatrao je da psihoterapijski rad sa klijentom uvek mora biti nov i stvaralački. Umesto frojdijanskog kauča Jung je koristio fotelju. Smatrao je da kauč, odnosno ležeći položaj kod klijenta izaziva preteranu pasivnost i infantilizaciju. Ova tehnika oči u oči je dosta naporinja za terapeuta jer klijent budno prati terapeutove reakcije. Međutim, Jung je bio veliki zagovornik ove tehnike jer je smatrao da nema potrebe za tajnstvenošću i omnipotencijom terapeuta kakav je bila specifična za kauč-analitičare (frojdijance).

Kao i za Frojda, i za Junga nesvesno je bilo izuzetno važno. Međutim, Jung je u nesvesnom pored haosa otkrio kosmos. Za njega je nesvesno matica života i čitavog psihizma. Nesvesno se prema Jungu deli na individualno nesvesno – koje odgovara Frojdovom nesvesnom i kolektivno nesvesno koje je najstariji, najdublji i najuticajniji sloj psihe i koje predstavlja riznicu duhovnog iskustva predaka i podlogu ljudske sudbine, te koje u svojoj osnovi nosi arhetipove. Arhetipovi su urođene forme “intuicije” koje su neophodne determinante svakog psihičkog procesa. Oni nam se otkrivaju kroz predstave. Postoje 4 arhetipske figure, one funkcionišu u parovima – jedan član je svestan i kompenzovan je svojim nesvesnim parnjakom. Prvi par su ja i senka. Ja – predstavlja osećaj svrhe i identiteta, ono je naša svetla strana. S druge strane, senka predstavlja našu tamnu stranu, koja je animalna i neprilagođena, i koja želi da se sakrije iza ja. Drugi par su persona i predstava duše. Ja je povezano sa personom. Persona (lat. pozorišna maska) je deo svesti koji komunicira sa spoljašnjim svetom. Ona je određena društvenom klasom, zanimanjem, kulturom, nacijom… Individua obično ima više persona, ali jednu obično najviše koristi. Potpuno poistovećenje sa personom je opasno jer je ona samo uloga koju igramo. Savršena persona može voditi rigidnoj i otuđenoj ličnosti, koja strahuje da će joj maska spasti a da iza nje nema ničeg stvarnog. Predstava duše je nesvesni deo persone i postoji njen muški i ženski oblik: animus i anima. Predstava duše je uvek u suprotnom rodu od roda pojedinca (muškarčeva predstava duše je ženskog roda – anima, dok je ženina predstava duše muškog roda – animus). Poistovećivanje muškarca sa animom dovodi do fenomena homoseksualnost ili transvestizma. Anima se projektuje u žene sa kojima muškarac želi da bude, a animus u muškarce sa kojima žena želi da stupa u emocionalni odnos.

Bitan deo Jungove teorije činilo je razlikovanje tipova stava i tipova funkcija. U tipove stava spadaju dva osnovna stava: ekstravertovan – osnovni pokretač je okrenut ka spoljnjem svetu, oblikuje se prema objektima iz spoljašnjosti zapostavljajući ono što je subjektivno; i introvertovani – koji se oblikuje prema unutrašnjim stanjima čoveka, pokazujući nepoverenje prema spoljašnjem svetu. S druge strane pod funkcijama Jung je podrazumevao određenu formu psihičke aktivnosti koja uprkos promeni spoljašnjih uslova ostaje ista. Po njemu, postojale su četiri osnovne funkcije: funkcija čuvstvovanja – saopštava da postoji neka stvar; funkcija mišljenja – govori šta je ta stvar; funkcija osećanja – saopštava vrednost stvari za ego; i funkcija intuicije – koja je kao nesvesna percepcija i govori o poreklu i nameni same stvari. Jung je bio stanovišta da iako u čoveku vladaju različite sile, da on teži psihičkoj ravnoteži. Pojedincu je urođena orijentacija ka jednoj od ove 4 funkcije, usled načela kompenzacije njena suprotnost biće nesvesna, a preostale dve funkcije biće pomoćne. Na primer, prekomerna razvijenost funkcije mišljenja može kod osobe stvoriti osnovu za neuravnoteženost i uzemirenost. Zbog toga zdravlje – fizičko i psihičko – zavisi od razvijanja one funkcije koja je zanemarena i svesti da u njemu postoje četiri delatna tipa uz pomoć kojih može zaokružiti svoju ličnost.

Veliki značaj u Jungovoj psihoterapiji se pridavao snovima. Snovi su spontano samopredstavljanje aktuelne situacije u nesvesnom. Tehnika tumačenja snova kod Junga složenija je od Frojdove, jer se snovi raznovrsnije tumače u zavisnosti od mnogih činilaca.

Za razliku od izrazito negativnog viđenja neuroze od strane Frojda i Adlera kao bolesti koje se treba otresti, Jung neurozu vidi kao poruku čoveku. Stoga čovek uz pomoć terapeuta treba da otkrije značaj i cilj neuroze. Jung tvrdi da je neuroza u prvom redu – kriza individuacije. Ona zapravo nije ta koja treba da se leči – ona je ta koja nas leči! To po Jungu znači, da čovek treba da bude zahvalan na svojoj neurozi i da je tretira kao putokaz u životu.

Psihoterapija treba da vodi računa o prošlosti, sadašnjosti ali i budućnosti. O prošlosti – ispitivanjem nastanka neuroze, o sadašnjosti – otkrivajući patološke mehanizme odbrane, otkrivanja značaja persone, senke, animusa i anime i shvatanjem njihovih vrednosti za individuu, i naposletku o budućnosti – praćenjem psihčkih reakcija pacijenta i analizom njegovih snova.

Cilj Analitičke psihoterapije je dostizanje celovitosti ličnosti. Jung je proces ujedinjenja protivrečnosti (uključujući svesno i nesvesnno), ali uz zadržavanje sopstvene realtivne autonomije, nazvao proces individuacije. Takođe rekao je da je ovaj proces neophodan za formiranje jedne celovite osobe. Konačni cilj procesa individuacije je Jastvo – celovitost ličnosti.